Дугопрсти гроф Либри

ОГРТАЧ ЗА ЗГРТАЊЕ КЊИГА

Како је угледни математичар успео да опељеши готово све француске библиотеке

Обично се сматра да крађа књига и није нарочити грех. Добро, осим кад су намењене препродаји. Слично се мислило и у давној прошлости, када су књиге биле неупоредиво ређе него данас. И вредније. Неки су то схватали тако буквално, да су библиотеке пустошене. Нису помагали ни ланци, којима су књиге везиване за столове и полице. Ни то што су књиге тада углавном биле знатно веће није спречавало домишљате лопове.
   Крађе су толико узеле маха да је 1752. године папа Бенедикт XIV био приморан да прогласи булу којом су крадљивци књига кажњавани изопштењем из Цркве. Није била реткост да у самој књизи осване упозорење попут оног у библиотеци Манастира Сан Педро у Барселони:
   „Нека се оном ко краде књига у рукама претвори у змију која ће га растргнути. Нека остане непокретан и сви његови удови сатрвени. Нека вене у болу молећи за милост и нека не буде краја његовим мукама. Нека му књишки црви оглођу утробу у знак Црва који не умире.”
   За булу и умилне и надасве маштовите клетве сигурно је знао и гроф Гуљелмо Либри Каручи дала Сомаја. Рођен 1803. године у Тоскани, студирао је права. Убрзо се пребацио на математику, која му је тако добро ишла да му је са двадесет година понуђена катедра за математику на Универзитету у Пизи. Већ 1830. године обрео се у Паризу. Добио је држављанство, а добродошлицу су му пожелели француски академици. Тамо је постао познат као гроф Либри. Само, академици нису знали за једну другу Либријеву страст. Књиге. Или макар како ју је утаживао.

Десетак година касније имао је једну од највећих библиотека у Европи. Можда и најзначајнију. Трговао је књигама и ретким рукописима. Два пута је безуспешно покушао да се запосли у Краљевској библиотеци. А онда је, 1841. године, постављен за секретара једне комисије. Имао је задужење да надгледа „општи и детаљни каталог свих рукописа, на језицима старим и модерним, који данас постоје у свим подручним јавним библиотекама”. Као да су поставили вука да чува стадо оваца.
   Ово постављење омогућило му је приступ библиотекама по целој Француској. Најбоље од свега било је то што нико живи није знао шта је остало од ранијих фондова. Наиме, током и непосредно после Револуције, књиге су продаване на кило, по цени старе хартије. Револуционари су раскошно повезане књиге сматрали остацима мрског режима, па су гледали што пре да их се ратосиљају. И сада је грофу Либрију ваљало да попише шта је преживело године револуционарног терора.
   Појављивао се у Карпантру, Дижону, Греноблу, Лиону, Монпељеу, Орлеану, Поатјеу и Туру. Библиотекари су се чудили човеку стално одевеном у велики огртач, чак и по највећим врућинама. Нико да се досети да је тај одевни предмет савршена маска за изношење повеликих томова. А гроф је углавном пописивао неке неважне књиге, а оне драгоцене очас посла нестајале су под огртачем.

Износио је томове и томове. Ако му нека књига није била занимљива у целини, ништа страшно. Секао је поједине, нарочито лепе странице, односио их и касније излагао. Ово је било врло необично, ако се зна да би ваљало да се такав посао врши у строгој тајности. Неке је и продавао, да надокнади трошкове.
   Једино место где је остао без плена био је Оксер. Не зато што није било ничег занимљивог, напротив. Услужни библиотекар трудио се да на сваки начин удовољи господину инспектору, па га је радо овластио да ноћу ради у библиотеци. Чак је упорно тражио да му чувар буде при руци, како би могао да удовољи свакој жељи високог чиновника. Гроф Либри могао је само да шкргуће зубима. Свеједно, чувар никако да мрдне.
   Прве оптужбе против Либрија појавиле су се 1846. године. Нико их није схватао озбиљно, ваљда зато што су деловале невероватно. Гроф, државни чиновник, чувени научник, па да краде књиге? Биће да му завидљивци смештају. За то време, Либри је продавао украдене књиге, за које је спремао врло детаљне каталоге. Разумљиво, оптужбе су се множиле. Чак је покренута и истрага, коју је зауставио председник Већа министара Гизо. Биће да је с тим забашуривањем имала везе и чињеница да је дотични био Либријев пријатељ и венчани кум.

По револуцији 1848. године ипак је неко открио Либријев досије. Овај је упозорен, па је на време побегао у Енглеску. Понео је и осамнаест сандука књига. Алберто Мангел у књизи „Историја читања” наводи да је дневница квалификованог радника у то доба износила четири франка. Садржај Либријевих сандука – 25.000.
   Скандал је одјекнуо, а у Либријеву одбрану иступили су многи уметници и писци. Неки су вероватно имали послове с бегунцем, па су га бранили из све снаге. Неки једноставно нису желели да признају да су преварени. Посебно ватрен био је писац Проспер Мериме. Њему је Либри чак показао чувено Петокњижје из Тура. Мериме је био убеђен да је реч о препису, баш онако како му је гроф и објаснио. Толико га је гласно бранио, да је одговарао за непоштовање суда.
   Ништа није помагало, па је Либри осуђен у одсуству. Ако би крочио на тло Француске, смешило му се десет година робије. Грофу то није падало на памет, па је из Енглеске отишао у Италију. Тамо је и умро, 28. септембра 1869. године, осрамоћен и сиромашан.
   Ипак, највећи светски крадљивац књига успео је да се освети својим тужитељима. Непосредну пред Либријеву смрт, математичар Мишел Шал, који је наследио катедру, купио је невероватну збирку аутограма. Писма Цезара, Питагоре, Нерона, Клеопатре, чак и Марије Магдалене. Платио је огроман новац, али то није ништа према слави коју је очекивао. Испоставило се да је збирка баш то – невероватна. Кривотворина до кривотворине, а све ручни рад познатог кривотворитеља Врен-Лике. А њему је Либри платио да посети наследника његове катедре на Универзитету.