Клетва дуга 400 година

ОГЊЕ, ГОРИ – КЉУЧАЈ, КОТЛЕ!

И данас су подељена мишљења да ли је чувена Шекспирова драма „Магбет” заиста уклета...

У августу 1606. године у лондонској краљевској палати „Хемптон Корт” у току су биле припреме за премијеру новог комада Вилијема Шекспира (1564–1616). Глумци су полугласно понављали редове из драме „Магбет“ док се око њих ужурбано радило на сценографији. Све је морало да буде беспрекорно јер знало се да ће међу гледаоцима бити и краљ Џејмс I (1566–1625). Није било никаквих тешкоћа до тренутка када се млади Хал Бериџ, глумац коме је била додељена улога леди Магбет (у то време и женске ликове играли су мушкарци), пожалио да му је лоше. Тресла га је грозница. Ваљало је хитно наћи замену.



   Не желећи да разочара публику која се већ тискала испред врата, Шекспир је обукао хаљину и изашао на сцену уместо болесног дечака. Глумачка трупа, заједно са писцем, није разочарала гледаоце. Ипак, оно што је бацило сенку на прво извођење „Магбета” јесте догађај који је уследио после неколико дана. Тајанствена болест покосила је Бериџа и, уместо на позоришним даскама, дечак је завршио у ковчегу. На неко време заборавило се на ову несрећу. Међутим, оно што ће у наредним деценијама па до дана данашњег издвајати трагедију „Магбет” од свих осталих Шекспирових комада, јесте низ немилих догађаја који се везује за његово извођење у позориштима широм света. Као да је неко бацио клетву.

Чизме у керозину

   После премијере 1606. године краљ је, забринут због толиких убистава у Шекспировој причи, забранио да драма буде део репертоара енглеских позоришта наредних неколико година. Аутор се најмање надао оваквој одлуци. Мислио је да ће одобровољити владара тиме што је радњу сместио у Шкотску, родну земљу Џејмса I, као и због тога што је убацио магијске обреде и вештичарење за које је краљ био врло заинтересован. Ништа није помогло.
   После дугог затишја представа се у Лондон вратила на велика врата тек 1703. године, а исте вечери Енглеску је погодила једна од најстрашнијих непогода у историји. Године 1773. глумица Сара Сидонс толико је била уверљива у улози сурове леди Магбет да је у једном тренутку маса из публике похрлила на њу у жељи да је линчује. Једва је извукла живу главу.
   У мају 1849. године у Њујорку се због овог комада десило право крвопролиће. Док се у позоришту „Астор” играо „Магбет”, руља од око десет хиљада људи протестовала је испред, и то против главног глумца, Британца Чарлса Мекридија, који је у том тренутку био на сцени. Народ је подржавао његовог супарника из друге продуцентске куће, Американца Едвина Фореста. Бесни узвици су у једном тренутку прерасли у праве немире, па је реаговала и полиција која је почела да пуца у окупљене. Страдало је двадесет и троје људи, тридесет шест је рањено, а на стотине је повређено док су покушавали да нађу заклон од метака.
   И након ове трагедије наставиле су да се нижу несреће које су, као сенка, пратиле комад „Магбет” од позоришта до позоришта. Нарочито тридесетих година прошлог века. Забележено је да је једна глумица умало задављена на сцени, друга је изненада преминула после последње пробе, а трећа је пала са два метра висине усред представе. Чувени британски глумац Лоренс Оливије (1907–1989) био је на сцени лондонског позоришта „Олд Вик” играјући Магбета, када је део сценографије од двадесетак килограма пао само неколико центиметара поред њега.
  Његов колега Харолд Норман је 1947. године, у сцени борбе мачевима, задобио тешке повреде од којих је убрзо и преминуо. Неки верују да његов дух и данас походи позориште у енглеском граду Олдаму. И то није једини пут да у метежу неко буде посечен правим ножем или мачем.
   Срећом, повреде нису увек биле кобне. Амерички глумац Чарлтон Хестон доживео је 1953. године право мучење на сцени које, додуше, није укључивало хладно оружје. Обуо је чизме које су биле део костима, не знајући да их је неко пре тога умочио у керозин. Док је изговарао текст, осетио је језив бол и почео да урла пред запањеном публиком. Ноге су му до бутина остале у опекотинама.
  У неким градовима изгорела су позоришта, било је случајева саобраћајних несрећа у којима су страдали неки чланови екипе, много пута су глумци буквално остајали неми усред реченице и нису били у стању да наставе да изговарају текст... И још много је сличних извештаја о невољама којих нису биле поштеђене ни мале позоришне трупе у провинцијама.
   Да ли је трагедија „Магбет” заиста „уклета” још од Шекспировог времена?

Љутите вештице

   Мишљења су подељена. Неки ће рећи да су у питању најобичније будалаштине, те да су несреће на сцени увек могуће, ма који комад да је у питању. Додуше, не оволико често... Други не крију да су сујеверни. Неки глумци до те мере да никада неће изговорити име ове трагедије када се налазе у позоришту. Осим на пробама, наравно, и пред гледаоцима. Називају је искључиво „шкотска драма”. Ако се ипак деси да је неко несмотрен и каже наглас „Магбет”, постоје обреди који се користе као би се отерале зле чини.
   Један сулуди начин да се глумац отараси клетве јесте да брзо изађе напоље, истрчи три круга око позоришта, а затим стане испред врата и чека да га неко позове натраг. Псовање на сав глас такође може да помогне, као и пљување иза оба рамена. Неки верују да је лек у изговарању делова текста из било које друге Шекспирове драме. Најчешће се цитира „Хамлет”, „Сан летње ноћи” и „Млетачки трговац”.
   Како су се низале незгоде, тако је расло и празноверје, али и потреба да се открије зашто „Магбет” са собом носи ту необјашњиву „клетву”. Највећи је број оних који верују да је сам Шекспир крив за лошу судбину свог комада. И то све због три вештице које се неколико пута појављују како би главном јунаку обзнаниле своја предсказања. Почетак четвртог чина је онај који се сматра главним узрочником несреће. Три вештице окупљене око врелог котла изговарају магичне речи и убацују посебне „зачине” – змијску крљушт, гуштерову ногу, вучји зуб, совино крило...
   У жељи да ова ђаволска посла прикаже што уверљивије, Шекспир је, бар се тако верује, употребио делове обреда правих вештица које у то време нису биле чудна појава у Енглеској. Мисли се посебно на два стиха у комаду које старице изговарају углас:
   „Удвостручи напор дотле;
   Огње, гори; кључај, котле.”

                                     ЗЛОЧИНОМ ДО ПРЕСТОЛА

Са око две хиљаде редова, „Магбет” се убраја у краће Шекспирове трагедије. Претпоставља се да је комад написан око 1603. године. Радња прати главног јунака Магбета као славног борца за Шкотску. После сусрета са три вештице које му предсказују да ће постати нови краљ, он постаје опседнут престолом. На наговор своје жене, убија владара, постаје нови краљ и након тога уклања све оне који му се нађу на путу. Похлепа и жеља за моћи супружнике ће на крају одвести у смрт. Магбет страда у борби, а његова леди одузима себи живот.

   Према неким изворима, једном приликом су жене из „праве” вештичје заједнице биле у публици када се изводио „Магбет”. Разљућене што је писац без одобрења користио њихове чини и магију, проклеле су трагедију за сва времена. Прича звучи довољно сумануто, па не чуди што се преносила с колена на колено више од 400 година. Иако ју је немогуће доказати, има оних који ће и данас сваку незгоду на извођењу „Магбета” покушати да објасне тим староставним проклетством. Пре три године десио се још један случај рањавања на сцени. Енглески глумац Кенет Брана у једној сцени посекао је длан свом колеги. Рана је била довољно озбиљна да га пошаљу у болницу. Након немилог догађаја, једно од првих новинарских питања упућено Брани било је:
   „Да ли верујете да је до несреће дошло због старе клетве?”

Број: 3418 2017.
Аутор: С. Лазић