За читање и уживање / Милован Данојлић

О ИЗВЕШТАЈИМА СА СПОРТСКИХ УТАКМИЦА

Иако ме спорт не занима превише – нити се њиме бавим, нити сам страстан навијач – спортске извештаје повремено читам из једног посебног разлога: одмарам се од стегнутог, шифрованог језика којим је већина вести у новинама срочена. Читање политичких информација замара и доводи човека у депресивно стање...
   Спортски извештачи пишу ослобођени уобичајених обзира, не размишљајући о пропагандном учинку својих написа. Област којом се баве то им допушта... Спортска утакмица тешко може имати неку вишу, тајну димензију, која би била недоступна обичном човеку. Па и кад се тежи победи из националних или државних разлога, резултат је непредвидљив, а кад се оствари, не може се накнадно мењати. Пошто усмеривачи јавног мњења нe воле оно што је непредвидљиво и што се, кад се деси, мора узимати тако како се догодило, они су од спортских извештаја дигли руке.
   Све остале области јавног живота подложне су тачним или погрешним, то јест, пожељним или непожељним тумачењима. Многи се догађаји не могу представити без објашњавања и упућивања. Оцена често претходи обавештењу, или га једноставно замењује. Не знамо шта се ни како се збило, али зато знамо шта о томе треба да мислимо. (тако долази до масовних осуда књига које нико није читао). Онима који пишу о таквим збивањима није лако. Ваља да виде оно што се не да видети, а да не придају никакву важност појединостима које боду очи...

Насупрот овим, замршеним поступцима релативисања чињеница, спортски извештач верује у постојање објективне истине. Он нас обавештава о ономе што је видео, и како је видео...
   Отуда она окрепљујућа лакоћа, самопоуздање, слободан тон и разиграност духа који нас очаравају у спортским написима. То посебно пада у очи кад се ти чланци упореде са онима објављеним на претходним страницама. Тамо: укоченост, замршене формулације, изокренута значења речи, обзири, двосмислености кодираног језика. Овамо: опуштеност, подругљивост, пуна слобода тумачења, смелост у закључивању, независност у ставу. Реч ту нема извршилачку снагу уводника и коментара, подобну стравичној мочи оне руке из песме Дилена Томаса „Рука која потписа папир обори град”. Спортски извештаји су, даље, без мучне тајанствености и заглупљујуће напетости која човека гони да десет пута одвагне реч пре него што је, тако испошћену и задављену, употреби. Сам појам важности као нечег што превазилази моћ расуђивања обичног човека спортском извештачу је непознат...


   Ту се, даље, свему зна име. Постоји чиста, и постоји прљава игра; прва је лепа и достојна дивљења, друга тренутно уносна и заслужује осуду. Зна се шта је подвиг, шта отаљавање посла. Дато је одговарајуће место натприродном, то јест спортској срећи. Пошто се добар део спортских делатности врти око новца, ни то се не прикрива. Та страна клупског живота није очаравајућа, али постоји, и не вреди је прећуткивати. Зато се дају укупни приходи утакмица, наводе се износи који су припали играчима, премије за голове и изванредно залагање, услови преласка из клуба у клуб, сумњиве трансакције. Упоредо са свим тим истиче се самопрегор, уздиже племенита страст.


* * *

Ево, из два случајно узета броја новина, неколико узорних обрта, реченица, наслова.
   Стојановић јунак утакмице.
   (Личност, пре свега! Најзад се њена иницијатива, негде, истиче на сав глас: довољно да осетимо колико је, у другим подручјима живота, потиснута).
   Да се што пре заборави...
   (За шта се све ово не би могло рећи, али се једино на спортској страници такав уздах може чути и прочитати).
   Партизан не да прво место.
   (А што би га давао? Слатко је и часно предњачити! Хоће ли издржати тако високо, видеће се у следећем колу првенства).
   Мостарци очајнички спасавали гол.
   (Тако се боре прави људи: очајнички, до последњег даха).
   Млади судија Милић оштетио је Партизана у четрнаестом минуту утакмице кад је Приморац на недозвољен начин задржао Бјековића.
   (Обратите пажњу на истинољубивост извештача. Судија није оштетио Партизан из ниских побуда, већ зато што је неискусан и млад).
   Жуте картоне добили су Ђуровић, Козић, Владић и Главовић.


Милован Данојлић (1937), наш књижевник, објавио је преко тридесет књига поезије, прозе, есеја и превода. Завршио је Филолошки факултет у Београду, француски језик. Добитник је бројних угледних књижевних награда (Змајеве награде, Нинове, Октобарске награде Града Београда, Задужбине Десанке Максимовић, „Исидорa Секулић”, „Милош Н. Ђурић”, „Виталове” награде...). Од  2016. године дописни је члан САНУ. Живи и ради у Паризу. Збирка „Муке с речима” једна је од његових најчитанијих књига, а први пут је објављена 1977. године у Независним издањима Слободана Машића.

   (Они су нешто забрљали, опсовали судију, али то не значи да су за сва времена отписани. Већ идуће недеље свако од њих може постати јунак дана: сам је погрешио па ће се сам, пред лицем народа, и рехабилитовати).
   Шанси за голове је било, али стрелци нису били спретни, или им је лопта бежала, или би се они оклизнули, тако да су се често могли чути уздаси навијача за пропуштеним приликама.
   (Волим да замишљам хук двадесет хиљада разочараних душа: слика која сажима болни вапај живота за промашеним и недостижним).
   Игра на један гол без голова.
   (Исувише су били јаки па им се, баш зато, није дало).
   Много пропуштених шанси на клизавом терену.
   (Другде би се то назвало „неповољни стицај објективних околности”).
   Курилић бољи од Пејовића!
   (Да чујемо, једном, ко је бољи, ко гори: нисмо, и не можемо бити сви исти).
   Није све изгубљено!
   (Док човек дише, има наде. Већ сутра, у крму може дунути други ветар, и успешном противнику поћи наопако).
   Велим вам, корисно је задржати се понекад на спортским страницама новина, да би се осетио дах непрограмираног живота, који је и сам, кад уистину живи, велика и слободна игра. Зато они, који о тој игри пишу, лако налазе тачан израз и прикладан тон.


У главном дневном листу, јуна 1977, преко цела три ступца, могли смо прочитати наслов:
   Позитивни резултати нових система обрачуна и плаћања.
   У поднаслову, мањим, али упадљивим словима, стајало је:
   Делегати траже објашњење како је упркос томе дошло до пада продуктивности, стагнирања производње, повећања губитака и неповољне расподеле.
   Објашњење је, вероватно, у разилажењу између сјајних идејних поставки и својеглаве праксе.
   Ни најзагриженији навијач не би пристао на овакву, тенденциозну врсту обавештавања. И он више воли да прочита тачан опис утакмице у којој су његови љубимци изгубили, неголи оптимистичку брбљарију о пролазним тешкоћама упркос незадрживом ходу ка новим успесима.
   Новинар који таквог читаоца извештава у срећној је прилици да му може послати веран извештај. То се, у његову писању, осећа као посебан квалитет. Један од услова бољег стила (тачног изражавања) јесте: не мислити шта ће неко горе рећи, и не дрхтати пред важношћу предмета.

(одломак из књиге „Мука с речима”, Београд, Библиотека XX век, 1990)

Број: 3462 2018.