ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

НОВОГОДИШЊЕ ЧУДО У МАГНИТОГОРСКУ

Експлозија гаса готово је сравнила зграду. Из ње је неколико секунди пре обрушавања успела да побегне жена с дететом. Други син остао је негде у рушевинама...

Јвгенију Фокину није био први пут да ради током новогодишње вечери. Напротив. Производња у челичани у Магнитогорску, на јужном Уралу, у Русији, не сме да стане чак ни на празник. Зато је 31. децембра године за нама спремио ствари за посао, изљубио жену Олгу и трогодишњег сина. Једанаестомесечни Вања већ је спавао. Отац није желео да га буди. Упутио се ка челичани. Снег је, хладно. Како је пао мрак, пала је и температура. Евгениј је на телефону видео да је било минус двадесет. Нема везе, загрејаће се на послу.
   Колеге су у поноћ наздравиле. Жена га није звала па је претпоставио да су поспали. Није желео да их буди. Честитаће им кад се врати кући. Наставио је с послом. Још само неколико сати до краја смене. Онда му је зазвонио телефон. Насмешио се. На екрану је стајало „Олга”.
    Једва је заустио да честита Нову годину кад је распознао да жена плаче. Јеца, једва говори. Евгениј ништа није разумео. Помињала је некакву експлозију, да је на улици са старијим сином. Која експлозија, каква експлозија? Тада јој је неко узео телефон и Евгенију рекао да је нешто експлодирало у згради, највероватније гас. Зграда се обрушила. Евгениј више није слушао. Стуштио се ка својој згради. Или ономе што је од ње остало.
   Када је нешто касније стигао, схватио је да је то готово ништа. Од вишеспратнице остао је само један зид. Видело се и степениште. Остатак је чинила гомила шута. А испред рушевине стоји Олга са сином. Плаче. Понавља да је чула експлозију, дограбила сина који је спавао с њом у кревету и излетела напоље. Није могла да допре до Вање, који је спавао у кревецу. Жена се тресла, дозивала сина. Свуда около ватрогасци и спасиоци. Униформисана лица размилела су се по рушевини, гледали су да спасу што се спасти може. А то није било много. Већ су почели да извлаче и лешеве.
   Евгениј је појурио да им помогне. Пробио се кроз кордон. Полицајци су трчали за њим, на силу су га одвлачили од рушевине. Тада му је пришао један ватрогасац покушавајући да га смири – њима не може да помогне, само може да направи још већу невољу. Још је опасно, делови бетона висе, сваког тренутка могу да се обруше. Сви су свесни да је Евгенијев син у рушевини, али не могу да му дозволе да приђе. Урадиће шта год могу, али за све је најбоље да жену и дете негде одведе. Јављаће му шта се дешава.
   Није било друге до да их послуша. Одвео је своје у тазбину. Непрестано је пратио вести на интернету. И једва је дочекао да шеф ватрогасаца позове добровољце, да помогну у рашчишћавању и потрази. За двадесетак минута био је код свог некадашњег стана.
   Када је стигао, испоставило се да је прилаз и даље забрањен, чак и добровољцима. Делови зграде почели су да отпадају с виших спратова. Чак су се и ватрогасци повукли. Извукли су неколико преживелих, али ниједно дете. Евгениј је одахнуо када су му рекли да Вање нема међу страдалима. Још је негде тамо. Отац није желео да верује да му је дете погинуло. Ватрогасци су скретали поглед. Ништа друго нису могли. Тада су дошли и Евгенијева мајка и брат. Одвукли су га кући, да се макар мало одмори.
   Вратио се чим је свануло. Приступ је и даље био забрањен. Ипак, неко из кордона дао му је пропусницу. Евгениј је почео да се пентра по гомилама шута. Испод ногу су му летели комади бетона, али није стајао све док није дошао до свог стана.

У остацима је видео кревет на ком су спавали Олга и старији син. Требало је да ту буде и креветац. Покушао је рукама да разгрће шут, али је само успео да се повреди. Један спасилац га је одвукао. Одатле су нешто раније склоњене машине, из страха да би и ти остаци могли да се обруше. Наћи ће његовог сина, ако је жив. Нека им не отежава. Одвукли су га у позадину, у штаб спасилаца, одатле може да прати све што се дешава.
   Дан је протекао у копању и превртању шута. Спасиоци су извадили још неколико преживелих. И неколико лешева. Падала је ноћ. Више нису могли да раде, температура се спустила. Чак су и машине морали неколико сати да одморе. Евгениј се вратио жени и детету.
   Наставили су чим је свануло. Несрећни човек опет је био међу спасиоцима. И поново му нису дозволили да приђе. Приметио је да спасиоци копају далеко спорије. Као да су и они изгубили наду. Прошло је превише времена, хладно је. Тешко да је ико преживео. Укључујући и Вању.
   Када су се окупили око рушевине и поскидали шлемове, Евгениј је почео да вришти. Схватио је шта то значи. Више нема наде. На једвите јаде су га одвукли до штаба. Бранио се, џилитао, молио их да наставе. А они су стајали, ћутали и гледали. Нико да се помакне. Готово је.
Само што су одвукли Евгенија, ватрогасац Андреј Валаман, најближи рушевини, вратио се у став „мирно”. Држао је шлем у рукама. Онда му се учинило да нешто чује. Примакао се неколико корака. Звучало је као плач. Дечји плач. Позвао је још једног колегу. И овај је чуо исти звук. Неко дете плаче, негде у рушевини. Беба. Онда се утишало. Убрзо су се на том месту сјатили ватрогасци и спасиоци. Ћутали су, ослушкивали. Неколико минута потпуне тишине. Поново се разлегао плач. Свега неколико секунди. Онда се све поново утишало. Али, њима је то било сасвим довољно. Могли су да одреде место, макар приближно.
   Вратили су и пса трагача. Животиња је мало њушкала, па се залетела ка гомили крша. Пробијала се, залетала, да би се на крају умирила на једном месту. Водич је растумачио оно што су сви знали. Испод је неко жив. То је место са кога допире плач.
   Спасиоце је водио Петар Гришенко. Верали су се по гомили шута. Довукли су све од опреме што су имали. Прво су морали да раставе бетонске плоче. Везали су их сајлама. Машине су их повукле, да би се убрзо пред спасиоцима указали остаци кревеца. Махнито су почели да разгрћу крш. Дозивали су дете. Ко зна да ли је још живо?
   Андреј, који је први чуо плач, први је угледао и дечју ручицу. Још брже су склањали парчиће бетона, гвожђа и дрвета. Указало се и тело бебе. Делом је било прекривено линолеумом, вероватно оним што је остало од пода са спрата изнад. Ножице су биле голе. Ипак, када их је један од спасиоца додирнуо, одјекнуо је плач. Вања је жив!
   Нису могли да извлаче линолеум, већ су га само исекли. Тада су видели врата ормана. Лежала су преко детета, баш преко главе. И њих су пажљиво померили. Видели су Вањину главу, дечак их је гледао. Поново је заплакао. Тело му је и даље било прекривено ћебенцетом.
   Опрезно су га извадили. Постојала је опасност да делови бетона и дрвета падну на спасиоце и све их прикљеште. На срећу, то се није догодило. Свега неколико минута касније, дечак је био на сигурном.
   Када су Евгенија позвали у амбуланту, није могао да верује. Заправо, све док није видео сина није смео да јави Олги да су га нашли. Имао је гадне промрзлине, убоје, вишеструки прелом ноге, али је био жив. Брзо је специјалним авионом пребачен у Москву. А Евгениј и Олга нису престајали да говоре о новогодишњем чуду. Нажалост, за више од тридесет људи спаса није било. Извукли су их мртве испод рушевина.