ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

НОЋ КАДА СУ ПАЛИ АНЂЕЛИ

Аврам Израел проверава да ли су људи на својим местима. У наредним минутима нико не сме да се мрдне. Авиони на екранима се множе, сви стижу са запада, велике групе које носе бомбе. Ту су и два „авакса”...

Тог уторка, 23. марта 1999. године у Београду владала је веома необична атмосфера. Сви су у грчу, бомбардовање готово да виси у ваздуху. Чекају се резултати последњих преговора. По граду се шетају људи, али је страх опипљив. У Кнез Михаиловој ни трага оне беле буке, гужве. Има људи, али су сви некако озбиљни. Чекају шта ће бити, да ли још један рат.
   Како се примицала ноћ, улице су биле све празније. Једно од ретких места где је врило био је Градски центар за обавештавање. У просторије стиже и Аврам Израел, по ратном распореду начелник Центра. Проверава спискове резервиста, налаже да се позову они који су на располагању. Распоређују се оперативци на кључна места, спроводи се почетно физичко обезбеђење Центра, да не може да уђе баш свако коме падне на памет.

Аврам је у центар наишао још с јесени 1998. године, када је први пут запретила војна интервенција НАТО пакта. Готово две деценије раније постављао је тај Центар на ноге, а сада је само могао да закључи да је већина опреме заправо из тог времена. Доста тога неисправног, истрошеног, застарелог. На срећу, стање у просторији за праћење прилика у ваздушном простору било је знатно боље. У сарадњи с Војском Југославије постављени су савремени рачунари, пратила се слика на небу изнад Југославије, а и знатно шира околина.
   Тог уторка та слика није била нимало весела. У непосредном комшилуку налази се мноштво НАТО летелица, које очигледно обављају вежбе изнад Босне, Албаније, Грчке и Јадрана. Уза све то, преко наше земље прелећу извиђачи, у складу с споразумом од претходне јесени.
   Наређена је такозвана хладна провера система за узбуњивање. Претходне јесени ишли су од једне до друге сирене, проверавали да ли има компримованог ваздуха, да ли је остало горива у машинама. Шта је могло да се поправи, поправљано је на лицу места, упркос хроничној беспарици. После провере, неколико сирена је заказало, па се мајстор Дуле Ћелап растрчао по граду. Понегде неће да га пусте у зграде на којима се налазе сирене, па се губи време на окретање одговарајућих бројева телефона.
   Резервисти стижу, јединица се попуњава. Аврам Израел у својим сећањима, чије друго допуњено издање ускоро излази из београдског „Досијеа”, наводи да су у току ноћи запазили да авиони нарушавају наш ваздушни простор, нарочито из Босне и Мађарске. Околином круже и два „авакса”, моћни осматрачко-прислушни центри. Све сада делује као да провоцирају и испипавају терен, како би сазнали где се налазе наши радари и системи противваздушне одбране. Успостављају се везе с Министарством унутрашњих послова и другим службама, све по плану за ратна дејства. У томе им пролази цела ноћ, а да нико није осетио како време брзо протиче. Имали су утисак да је, док су се окренули, свануло. Свеједно, нико не одлази кући.

Среда, 24. март. Аврам одлази кући да се накратко одмори. Не одваја се од радио-станице. Готово цео град прати изјаве америчког изасланика Ричарда Холбрука. Рат је на помолу. Око 18 часова, Аврам је опет у Центру.
   Тамо – гомила људи, много знатижељника, сви хоће да виде шта се дешава на небу. Нека дисциплина мора да се успостави, па су сви беспослени испраћени. Екипа која брине о сиренама је стално у Центру. Поново их обилазе, један део губи притисак, али ће издржати, ако затреба. А сви се некако и даље надају да неће, да сви само губе време у том зверању у екране. Убрзо ће се испоставити да су и те како били на правом месту.
   Нешто пре 20 часова на екранима могу да виде да су авиони који су кружили око граница повремено улетали у наш ваздушни простор, па се брзо враћали, сада као јато нагрнули на Косово и Метохију. Екран који је приказивао ту област био је готово у целости прекривен. По подацима о висини и брзини, осматрачи су са сигурношћу могли да кажу да непријатељска авијација дејствује. И то свом снагом.
   У Центру тишина, напетост. Аврам каже да је то била она тишина од које се леди крв, осећај да ће се нешто страшно десити. Док прате шта се дешава над Косметом, неко скреће пажњу на екран који прати северозапад. Већи број авиона стиже с тромеђе Хрватске, Мађарске и СРЈ. Лете још увек високо и веома брзо, па екипа схвата да им циљ сигурно није Сомбор или Нови Сад. Изгледа као да крећу на Београд!
 

ЧЕКИЋ И НАКОВАЊ

У акцији која је носила кодно име „Операција Савезничка сила” или у САД „Операција Племенити наковањ”, а у Србији је позната као „Милосрдни анђео”, или једноставно бомбардовање, осамнаест земаља чланица НАТО напало је Савезну Републику Југославију без одобрења Савета безбедности УН. Напади су трајали 78 дана, тешко је оштећена инфраструктура, привредни објекти, школе, болнице, медијске куће, споменици културе. Напади су прекинути 10. јуна, по потписивању војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције с Космета. Процењује се да је током бомбардовања страдало око 2.600 људи, од тога добар део цивила.

   Израел проверава да ли су људи на својим местима. У наредним минутима нико не сме да се мрдне са свог места. Авиони на екранима се множе, сви стижу са запада, велике формације. Ту су и два „авакса”, један лети на линији Грчка–Албанија–Јадранско море, други уз границу са БиХ, ка северу. Делују као подршка ловцима и бомбардерима.
   У 20.12 Авраму Израелу постаје јасно да постоје сви услови да се узбуни Београд. Још увек се нада да је у питању само показивање силе, али је та нада све тања. Непријатељ је већ изнад Фрушке горе. Можда већ касни с наредбом?

Било је тачно 20 часова и 14 минута када је заповедио да се подигне узбуна. Добија повратну вест да је наредба извршена. Сећа се да су сви у Центру на тренутак застали, а то је онај тренутак када се притисне велико црвено дугме за узбуњивање па док се не зачује сирена. Тих неколико секунди делују као вечност. Зачуло се злокобно завијање над градом. Сирене!
   Прате се непријатељске формације, које се последњи пут прегрупишу пред напад. Види се да почињу да дејствују, а убрзо стижу и подаци по чему. Звоне телефони. Јавља се и „Студио Б”. Дежурни пита шта се дешава, да ли су то биле само пробе сирена? Аврам урла да нису никакве пробе, у току је напад на град!
   После десетак минута бављења над Београдом, авиони се окрећу и одлазе ка северозападу. Нема их над градом и ближом околином. Убрзо су у околини Новог Сада, настављају даље, па Аврам доноси своју другу ратну одлуку: да се огласи престанак ваздушне опасности. Једнолични звук разлеже се кроз ноћ, Београђани, засад, могу да одахну.
   У тренутку кад је оглашен престанак опасности, неколико летелица из средње групе нагло мења правац и у сложеном маневру поново крећу ка Београду. Аврам сведочи да му је деловало као да им је неко дојавио о престанку узбуне. Шта сада, сирена још завија, а они су у налету?
   По плану, позвао је дежурног у „Студију Б”. Месне радио и ТВ станице биле су дужне да, када се укаже потреба, прекину програм и емитују обавештења из Центра. Ондашњи дежурни не може сам да одлучи, тражи неколико минута, колико да се посаветује с надређенима.

Авиони лете ка Београду, опасно су близу. Аврам наређује да се поново укључи систем узбуњивања. Сирене опет завијају. Само неколико секунди касније, позив из „Студија Б”. Укључују га директно у програм. Тада се први пут зачуло оно:
   „Пажња! Пажња! Ваздушна опасност за Београд! Београђани, лагано и без панике пођите одмах пут својих склоништа и заклона, отворите прозоре, спустите ролетне, затворите жалузине, искључите струју, затворите довод воде и гаса. У својим склоништима следите даље инструкције и упутства Градског центра за обавештавање. ГОТОВО!”
   Како се искључио из програма, то су почела да стижу обавештења о дејствима по војним објектима у околини града. Дејствује се по аеродрому Батајница, Јакову, пуца по Стражевици...
   Убрзо, по четврти пут те ноћи, Аврам Израел наређује да се укључи систем узбуњивања. Авиони одлазе, чује се једноличан звук у трајању од једног минута, крај узбуне. Могли су да одахну, макар накратко. Чекало их је још 77 дана и ноћи.