Свака слика има причу

НЕУМОРНА ЈОХАНА

Ко зна када би и како сликарство великог Винсента ван Гога изашло на видело светској јавности да није било уметникове снаје

После смрти супруга Теа ван Гога, за Јохану ван Гог-Бонгер успомене на кратко време које су провели заједно и драгоцени предмети које је оставио за собом били су једина утеха. Међу личним стварима и бројним уметничким сликама, у њиховом париском стану, било је и неколико пакета увезаних писама. Знала је да су Тео и његов старији брат Винсент ван Гог редовно одржавали преписку, али се раније није усуђивала да дубље задире у њихове односе. Тек почетком 1891. године, када су оба брата већ напустила свет у размаку од свега шест месеци, Јохана је почела да их чита.
   Како је забележила у дневнику, желела је у њима најпре да осети присуство свог супруга који јој је у тим данима највише недостајао. А онда се, после многих усамљеничких вечери проведених у читању, пред њом појавила и јаснија слика његовог брата, какву до тада није познавала:
   „Увидела сам колика је била величина и племенитост тог усамљеног уметника и разочарала ме је још више незаинтересованост људи за оно што је радио”, записала је у дневнику. Свет тада није познавао његове слике. Винсент ван Гог умро је у немаштини, до краја мучен тешким душевним стањем. Јохана је чврсто решила да исправи ову неправду и данас, највише захваљујући њој, људи препознају његова дела.

Борба за девера

    Породични дом у Амстердаму био је место где се први пут сусрела с уметношћу, и то најпре са музиком. Захваљујући оцу и мајци који су у свом салону редовно приређивали  концерте квартета, почела је да учи да свира клавир. Даље школовање посветила је енглеском језику, који је неколико месеци усавршавала радећи у библиотеци Британског музеја у Лондону. По повратку у Амстердам брат ју је упознао са Теом ван Гогом, успешним трговцем сликама. Иако се после првог сусрета није чинило да ће се међу њима родити љубав, Тео је једног дана дошао на врата Јоханиног дома да би је запросио. Тада га је одбила, помало увређена његовом дрскошћу, и одолевала је још неко време упорном удварању. Пристала је да се уда 1889. године, а убрзо су добили и сина Винсента Вилема.
   Нажалост, њихова срећа није потрајала. После само две године заједничког живота супруг је преминуо. Многи су претпостављали да није могао да се помири са смрћу брата Винсента који је подлегао последицама саморањавања 29. јула 1890. године. Удовица са малим сином одлучила је тада да напусти Париз и врати се у Холандију. У стану је остало готово 200 слика, цртежа и скица Винсента ван Гога. Неки пријатељи препоручили су јој да их се што пре отараси јер нису у њима видели било какву вредност.
   Јохана је без размишљања одбила и посветила живот задатку да прикаже свету његову уметност, онако како она заиста заслужује. Убрзо се одселила у Бусум, недалеко од Амстердама, где је почела да обнавља везе са угледним људима из света уметности. Велика кућа, подаље од градске вреве, постала је место где су се окупљали интелектуалци из целе земље. На зидовима је било окачено више Ван Гогових цртежа, а главно место заузимала је „Ваза са цвећем” изнад камина. Поново се посветила редовном писању дневника, који је запоставила током брака, у жељи да га једног дана прочита син и тако боље упозна сопствену породицу. Захваљујући тим редовима данас можемо да пратимо на који начин се одигравала њена борба после које су исписане нове странице у историји уметности.

У раздобљу мало дужем од једне деценије Винсент Ван Гог (1853–1890)  створио је око 900 слика и око 1100 цртежа. Иако није добио заслужена признања за живота, имао је могућност да се посвети уметности, пре свега захваљујући подршци и новчаној помоћи брата Теа, не слутећи да ће његове слике посмртно бити продате за огромне своте новца. Тако је „Портрет доктора Гашеа” продат за 82,5 милиона долара, и налази се на 18. месту најскупљих слика. Међу највреднијим Ван Гоговим платнима је и „Аутопортрет без браде”, плаћен 71,5 милиона долара и налази се у Њујорку.

   До фебруара 1892. године успела је да приреди прву изложбу Ван Гогових цртежа у Амстердаму, а више слика поделила је трговцима. У марту је продато прво платно. Осећај тријумфа што је коначно свог девера спасла потпуне анонимности понекад се мешао с осећајем туге јер нису сви делили њено дивљење према његовим делима. Најоштрију критику чула је током изложбе у Хагу, када јој је један стручњак објаснио да постоји непремостива граница између ствари које могу да се насликају и оних које је немогуће приказати, те да је Ван Гог често покушавао да пређе ту границу – нарочито када је сликао Сунце. Није то био једини глас негодовања који је чула у наредним месецима, па ипак, ни једног тренутка није јој пало на памет да одустане. У најтежим тренуцима сетила би се Теа коме је посветила многе странице дневника:
   „Он ме је много научио о уметности или, боље рећи, научио ме је свему о животу. Осим бриге о нашем сину, оставио ми је још један важан задатак, а то су Винсентова дела, да их покажем људима и омогућим да их прихвате на најбољи начин.”

Драгоцена писма

   Рад није прекинула ни када се удала за холандског сликара Јохана коена Гошалка у јануару 1901. године. Четири године касније закупила је галерију у Амстердаму у којој је  изложено чак 474 Ван Гогових радова, које је током два месеца видело више хиљада посетилаца. Слике су први пут приказане ван граница Холандије 1910. године, на постимпресионистичкој изложби у Лондону. Мишљења су и даље била подељена, судећи по ономе што је забележила у дневнику:
   „Многи су му се и даље смејали...” Било је потребно да прође још неко време да би јавност почела да посматра његову уметност другачијим очима. Упоредо с неуморним преговорима са галеријама и трговцима, Јохана је предано читала и уређивала писма која су браћа размењивала годинама.
   Одмах је увидела да су те хартије биле од пресудног значаја за разумевање Ван Гогове личности, па како ове исповести намученог уметника не би засениле његове слике, дуго их је чувала у тајности. Први том штампан је у Холандији 1914. године. После неколико месеци преселила се у Њујорк, где се њен неуморан посао наставио и где је током четворогодишњег боравка преводила преписку на енглески. У сећањима њеног сина Винсента Вилема записано је да је на њима радила до смрти, 2. септембра 1925. године, када је стигла до 526. писма.
   Незамисливо је шта би се десило са делима холандског сликара да није било Јохане ван Гог, али и неколицине пријатеља који су били уз њу. Један од њих био је Еуген Бош, ког је Ван Гог овековечио на чувеном портрету насликаном 1891. године, као и Емил Бернард који јој је помагао у приређивању изложби. Ипак, највећу подршку дала је Хелена Кролер-Милер, супруга богатог индустријалца Антона Милера и страствена колекционарка уметничких дела. Одушевљена Ван Гоговим платнима од првог тренутка, временом је сакупила више од 90 слика и 185 цртежа. Целокупну збирку, у којој су била и дела других мајстора,  поклонила је држави Холандији 1935. године.

Број: 3430 2017.
Аутор: С. Лазић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић