За читање и уживање / Карел Чапек

НЕСУМЊИВ ДОКАЗ

Знаш, Тоњику, рече истражни и судија Матес свом најбољем пријатељу, то ти је ствар искуства; ја не верујем ни у какве изговоре, ни у какав алиби, ни у какве приче; ја ти не верујем ни оптуженом ни сведоцима. Човек лаже и нехотице; тако ти се, на пример, неки сведок куне да против оптуженог не гаји ни најмање непријатељска осећања, а ни сам не зна да га негде у дубини душе, знаш, тамо негде у подсвести, мрзи из неке потиснуте зависти или љубоморе. Све што ти оптужени прича је унапред измишљено и удешено; сваки исказ сведока може да се управља свесном или несвесном намером да оптуженом или помогне или да га терети. Знам ја то, мој брајко – човек је скроз-наскроз лажљива хуља.
   Па у шта, то онда, ја верујем? У случај, Тоњику; верујем у оне нехотичне, или, како бих то рекао, неконтролисане покрете, радње, дела или речи, који се понекад омакну човеку. Све се може фалсификовати или удесити, све је претварање или нека намера, само случај није; то се позна на први поглед. Моја метода је оваква: седим и пустим човека да брбља оно што је унапред измислио и спремио; правим се да му верујем, па му чак још и помажем да му језик боље ради и вребам кад ће из њега да излети нека нехотична, ненамерна реч. Знаш, за такве ствари човек мора да буде психолог. Неке истражне судије имају тактику да оптуженог збуне; зато му стално упадају у реч и запетљају га тако да им та будала на крају призна чак и то, рецимо, да је убио царицу Јелисавету.

Али ја хоћу потпуну сигурност; зато полако, стрпљиво, чекам док ми из тог систематског лагања и изврдавања које се међу стручњацима назива исказом не заблиста нехотице делић истине. Знаш, чиста истина се у овој долини суза појављује само из нехата: само кад се људско створење некако омашком ода или кад погреши.
   Слушај, Тоњику, ја пред тобом немам тајни; па ми смо другови још из доба када смо били дечаци. Сећаш ли се како су тебе истукли кад сам ја разбио прозор. Не бих ово никоме причао, али се толико стидим због једне ствари да то морам да истресем; ништа не вреди, човек осећа потребу да се исповеда. Испричаћу ти како је ова моја метода управо сад оправдала све наде које сам гајио у... у свом најприватнијем животу; укратко у браку. А после ми реци, молим те, да сам био глупак и грубијан, тако ми и треба.



   Човече, ја... па, ја сам сумњао у своју жену Мартицу; једном речју, био сам лудачки љубоморан. Био сам увртео себи у главу да она има нешто с оним... младим, овај... назваћу га Артуром; мислим да га и не познајеш. Чекај, нисам ја био простак; да сам био уверен да га воли, казао бих: Мартице, хајде да се разведемо. Али, најгоре је било баш то што никако нисам био уверен; ти не можеш, Тоњику, ни да замислиш какве су то муке. Господе, ала је то било гадних годину дана! Знаш, већ, какве све будалаштине прави љубоморан муж: прати, вреба, саслушава служавке, прави сцене... А не заборави да сам случајно и истражни судија; па, човече, мој породични живот последње године био је стално унакрсно испитивање од јутра до... опет до постеље.
   Оптужена, хоћу рећи Мартица, сјајно се држала; и кад је плакала, и кад је увређено ћутала, и кад је давала исказе о томе где је била и шта је радила целог дана, узалуд сам пазио да ли ће се некако изрећи или се одати. То већ знаш, лагала је често, хоћу да кажем да је лагала на уобичајен начин, али то ти је она женска навика: женско ти не уме људски да каже ни да је била два сата код модискиње – него измисли да је била код зубног лекара или на мајчином гробу. А што сам је више мучио – љубоморан човек је гори од бесног пса – што сам је више гњавио, све сам мање био сигуран. Сваку њену реч, сваки њен изговор сам по десет пута окретао и обртао, али нисам нашао ништа осим оних разних отрцаних полуистина и полулажи од којих се састоји нормалан однос меду људима, а нарочито у браку, па то и сам знаш. Знам како је притом мени било, али кад само помислим, човече, шта је тад претрпела сирота Мартица, онда бих најрадије себе ошамарио.
   Е па, летос је Мартица отишла у Франтишекове Лазње – знаш, неке женске ствари и тако – укратко, изгледала је рђаво. Наредио сам, разуме се, да је прате – плаћао сам неког одвратног типа који се, уосталом, само вуцарао по крчмама... Чудо једно како је цео живот покварен кад само једна једина ствар код човека није у реду; некако си сав нечист кад само на једном месту имаш мрљу. Мартица ми је писала... тако некако несигурно и заплашено као да не зна о чему да пише, а ја сам, разуме се, чепркао по тим писмима и тражио између редова... А онда једном добих од ње писмо; адреса је била: Франтишек Матес, истражни судија, и тако даље, а кад сам га отворио и извадио њено писмо, видим наслов: „Драги Артуре!”

Човече, мени руке клонуше. Значи, и то је најзад, ето, дошло. Неки пут се, дабоме, деси кад човек пише више писама да их стрпа у погрешне омоте. Је ли, Мартице, то је глупа случајност, зар не? Чак сам је, богами. и сажаљевао што ми је тако пала у шаке.
   Немој да мислиш, Тоњику, да мој први покрет није био да писмо које је било намењено томе... томе Артуру и не прочитам и да га пошаљем натраг Мартици; то бих свакако и урадио, али је љубомора прљава ствар и свињарија. И ја сам, пријатељу, то писмо прочитао и показаћу ти га јер га стално носим уза се. Погледај, дакле, шта пише у њему:
   „Драги Артуре,
   Не љутите се што вам досада нисам одговорила, али бринула сам што ми Франци, то сам као ја, разумеш, није тако дуго писао. Знам да има пуно посла, али кад сте тако дуго без вести од мужа, онда идете као тело без душе; али ви то, Артуре, не разумете. Идућег месеца ће Франци доћи овамо, па бисте могли и ви доћи. Пише ми да сад има занимљив случај, али није написао који, мислим да је то оно убиство Хугона Милера; то би ме ужасно занимало. Жао ини је што се Франци мало отуђио од Вас, али то је само зато што има толико посла; кад би све било као пре, могли бисте мало да га извучете међу свет или на излет. Ви сте према нама били увек тако добри, па ни сада нас не заборављате мада све није онако како би требало да буде; али, знате, Франци је тако нервозан и чудан. Нисте ми писали шта ради ваша девојка. Франци се жали и на то како је у Прагу страшна врућина; требало би да дође и да се мало испрегне из јарма, а он сигурно седи до неко доба ноћи у канцеларији. Кад ћете на море? Надам се да ћете повести и своју девојку; Ви и не знате шта то значи кад се ми жене осетимо усамљене.
   Срдачно Вас, Артуре, поздравља Ваша Марта Матесова”

Карел Чапек (1890–1938), чешки писац, драматург, есејиста, критичар и фотограф, најпознатији је по драми „Р.У.Р” и романима научне фантастике попут „Рат људи и даждевњака”, „Кракатит”, „Фабрика апсолута”... Сматра се творцем речи „робот”, коју је први пут употребио у драми „Р.У.Р”, мада је он сам ауторство приписивао брату Јозефу Чапеку. (Изразити противник тоталитарних идеологија, Чапек се у својим делима нашироко бавио темама последица индустријализације, свемоћи корпорација, могућношћу стварања вештачке интелигенције, разорног оружја... Још за живота слављен као један од највећих чешких писаца, у чак седам наврата био је номинован за Нобелову награду за књижевност, али је ниједном није добио.

   Дакле, Тоњику, шта велиш на то? Знам да то није неко оштроумно писмо; то је сасвим слаб рад што се тиче стила и занимљивости, али, човече, какву то светлост баца на Мартицу и на њен однос према том сиротом Артуру! Никад јој то не бих поверовао, па да ми је говорила не знам шта; али овде сам имао нешто тако нехотично, тако против њене воље... Дакле, видиш да се истина, несумњива и поуздана истина, јавља само захваљујући непажњи. Дошло ми је било да заслиним од радости, а и од стида што сам био тако глупо љубоморан.
   Шта сам после урадио? Па завезао сам узицом сва акта која су се тицала убиства Хугона Милера, затворио их у фиоку, и следећег дана сам био у Франтишековим Лазњима. Кад ме је угледала, Мартица се зацрвене и загрцну као девојчица; изгледала је као да је учинила нешто страшно. Ја нисам говорио ништа. „Франци”, рече ми мало после Мартица, „јеси ли примо моје писмо?” „Какво писмо?”! зачудих се. „Па ти ми ђавољски мало пишеш!”

Мартица ме изненађено погледа и уздахну као да јој је нешто лакнуло. „Значи да сам вероватно заборавила да ти га пошаљем”, рече и поче да тражи по торбици док није извукла једно мало изгужвано писмо.  Почињало је речима: „Драги Франци!” Морао сам у себи да се насмејем. Господин Артур је обратном поштом вратио оно што му није припадало.
   После о том није пала више ниједна реч; разуме се да сам почео да јој причам о оном убиству Хугона Милера које ју је толико занимало. Мислим да и дан данас верује да ја оно писмо уопште нисам примио.
   Ето, то ти је све; од тог времена је код нас баш мир. Реци ми, зар нисам био будала кад сам био тако простачки љубоморан? Можеш мислити да сад гледам да Мартици све надокнадим; тек сам из тог писма видео колико се сиротица за мене брине. Тако, сад сам све испричао; човек се више стиди због своје глупости него због својих грехова.
   Али ту ти је класичан пример какву доказну моћ има оваква чиста и нехотична случајност, зар не?
   Приближно у то исто време младић кога су овде назвали Артуром упита госпођу Мартицу:
   – Дакле, шта је било, мала моја, је ли помогло?
   – Шта, драги?
   – Оно писмо које си му онда као омашком послала.
   – Помогло је – рече госпођа Марта и замисли се. – Знаш, драги, чак се и стидим за то што ми он, Франци, сад тако чврсто верује. Одонда је према мени тако добар... То писмо стално носи на срцу.
   Госпођа Марта се стресе:
   – Па баш је грозно, је ли, што га тако варам, зар не мислиш?
   Али господин Артур то није мислио, бар ју је уверавао да то никако не мисли.

Са чешког превела
Олга Шафарик