На морскоме плавом жалу...

(НЕ)СРЕЋНИЦИ НА ОДМОРУ

Док се неки злопате да обезбеде десетак дана годишње крај морске обале, има и оних којима је и сама помисао на плажу ноћна мора. Шта о томе кажу психолози?

Почетак лета означава и тренутак море за многе од нас. Наравно, овде не говоримо о онима који не могу себи да приуште летње одморе и путовања, било да је реч о недостатку новца или слободног времена. Овде је реч о мањини која се ужасава сваке помисли на бесконачне тренутке доколице крај мора или океана. Таквима је дражи планински ваздух, хладнија клима, може и  непрегледна равница, сеоска газдинства, а некима су чак милији и сопствени домови у којима проводе осталих 350 дана годишње па ни те две седмице не могу да их натерају да крену негде. Свако има свој разлог, ма колико то већини људи делује неразумљиво.
   Такве особе најчешће крију своје незадовољство. Тиме избегавају запањене погледе саплеменика којима није јасно како некоме може да не прија плаветнило мора, пријатан слани поветарац и шум таласа. Кријући се иза усиљеног осмеха, присиљавају се да угоде породици, посебно деци, и истрпе неколико недеља „мучења” зарад захвалности најмилијих. Други пак отворено исказују  незадовољство, па опет пакују кофере и одводе породицу на море, да би полуодевени и увређени седели на плажи и жалили се због превише или премало сунца, цена лежаљки, лоших конобара, хладног или претоплог мора... Наћи ће већ разлог за негодовање, иако га по мерилима многих нема.
   Поједини парови ће се савршено „наћи” у свом отпору према плажама. Такви су можда извукли премију, јер могу здушно да летују на планинама до миле воље. А деца? Она, ако и воле море, мораће да причекају пунолетство и сопствена летовања.

Боје, звуци и мириси

   Али, шта је то што неке снажно привлачи мору сваке године, док друге упорно одбија и изазива им нелагоду? Овим питањем бавили су се многи психолози. Разложно су поделили морско искуство на посебне делове и дали објашњење шта је то што подстиче људски мозак да се покрај морске обале осећа одморно и опуштено.
   Први по реду је утицај плаве боје на мозак. Научници тврде да она повољно утиче на људе и подстиче ум на смиреност. Што је плаветнило нежније, то је опуштајући утицај снажнији. А психолози море описују као „плави простор који преплављује свакога ко се налази поред њега”. Притом, у свим истраживањима плава боја је омиљена највећем броју испитаника. Психолог Државног универзитета Сан Хозе у Калифорнији, Дејвид Шустер, тврди да „посматрање морског плаветнила ставља мозак у благо стање опуштања током којег његове фреквенције имају исцелитељски утицај на душу”.
   Сама боја не би била довољна, зар не? Ту су и звукови. Поветарац, морски таласи и њихово ударање о стене, песак или шљунак делују умирујуће. Али, не како мисли већина. Тај скуп звукова заправо је хаотичан, и немали број туриста долазак на плажу описује као колоплет буке. То присиљава мозак да се умири и опусти – да би одстранио сувишне гласове почиње да ради смањеном снагом. Према психолозима, то је разлог што многи туристи на плажи лако утону у сан.
   „Мозак почиње да се смирује да би побегао од свих тих силних гласова, и полако тоне у сан. Слично је са градским превозом или возовима, где људи често дремају. На тој танкој граници између сна и јаве, уз плаветнило мора, наш мозак се опушта и обнавља неуроне”, тврди социјална радница Сали Назири.
   Трећи састојак морског одмора је мирис. Опет, не како већина људи мисли. Тачно је да слани морски поветарац опушта, посебно када носи трагове лаванде, крема за сунчање и других подсетника на плажу. Али кључни састојак је кисеоник. Море, као и друге водене површине, попут планинских потока, водопада  и (чистих) језера, обилује негативно јонизованим ваздухом у коме кисеоник носи електрон више. У алтернативној медицини лечење негативном јонизацијом користи се већ дуже време, а и лекари западњачке медицине признају да овакав ваздух позитивно утиче на бројне поремећаје. Ако говоримо само о одмору, тај вишак електрона подстиче мозак да буде отворенији према спољним утицајима.
   „Укратко, мирис мора тера нас да будемо подложнији осталим утицајима који нас опуштају. Притом, веома је пријатан”, закључује Назиријева.

Очи пуне песка

   Поставља се дакле питање како је онда могуће да се некима не допада ова врста одмора, поред свих благотворних утицаја на мозак. И, ако је све то објашњиво биологијом, како то да су неки отпорни на те утицаје. Не смемо да заборавимо да велики број људи живи поред морске обале и временом престане да обраћа пажњу на овакве природне лепоте. Море чак описују као досадно.
   За ове што живот проводе покрај мора психолози имају објашњење. Мозак се током година изложености овим утицајима навикне на њих. Боја, мирис и звук мора за њих нису ништа ново. За људе је савршено да проведу око два месеца годишње крај морске обале. Више од тога, и утицај бледи. Мање од тога, у коју категорију спада огромна већина, мозак није потпуно опорављен.
   Када је реч о онима који не воле плаже, ту већ треба прочешљати њихова лична искуства. Нема сумње да заиста постоје они на које поменута три својства мора  слабо утичу, па им ни боравак на плажи није посебно задовољство. Блогерка Рејчел Пејџ спада међу оне који не воле одморе поред мора. Занимљиво, она, као и бројни други са сличним искуством, као мане мора не наводи његову боју, мирис или звук. То јој нимало не смета. Напротив. Пејџова боравак на плажи описује речима Анакина Скајвокера из „Звезданих ратова: Напад клонова”:
   „Не волим песак. Оштар је, груб, гребе и завлачи се свуда.” Њој је, као и већини која не воли плажу, највећа сметња песак. Смета јој и сама помисао да легне на њега, а да не говоримо о сталном отресању пешкира. Још, ако дуне јачи ветар, њеној несрећи нема краја.
   Друга ствар која јој смета на плажи јесте сунце.
   „Моја кожа има две нијансе: бледа и изгорела. Нема средине. Ни најјачи заштитни фактор не може да ме спасе од сунчевих зрака. Драже ми је да витамин Де узимам у таблетама него да се пржим на сунцу”, наглашава Пејџова. Ако чита књигу, не може да се удобно намести. Притом, горе јој надлактице а на телу јој се јасно оцртају линије где се налазио роман. До пријатног звука таласа не може ни да допре од галаме коју стварају други туристи, посебно њихова деца. Још ако некоме падне на памет да се лопта у води, вози около скутер, игра одбојку на плажи и сеје песак около... Списак Рејчелиног незадовољства је подужи, али и запањујуће сличан другим искуствима људи за које је плажа мучење.

Зима ми је, па шта?

   Кључни састојак свих уживања на летовању јесте купање. Улазак у море је та тачка у којој се ломе копље да ли је плажа савршено место за одмор или не. Психолози су дошли до једног општег закључка: настрану да ли неко воли мирис, боју и звук мора, или му сметају бука, песак, сунце и гужва, ко ужива у купању у мору тај ће волети и летовање на обали. Једна особина преовладава у овој скупини која се гнуша плаже – зимогрожљиви су. Не сви, али већина оних који не воле море једва да жели да уђе у воду, а чак и када то чине искуство је превише мучно. То су они који по десетак минута стоје у плићаку до чланака и, уз зимогрожљиво скупљене руке, напредују у дубину милиметар по милиметар.
   Дакле, не треба да чуди што неки од нас не жуде да десетак дана проведу на плажи. Треба разумети свакога. Већина ће похитати у туристичке агенције и (дебело) платити да две недеље удишу негативне јоне, купају очи у плаветнилу и умртвљују мождане синапсе вишегласјем морских шумова, а притом ће се истрајно купати свакога дана и поштено насолити кожу. За друге је улазак у воду агонија. Остаје им седење на плажи, где је сунце неумољиво, а не могу да се расхладе јер, јел’те, вода је хладна. Гужва, бука и песак само су додатна гњаважа. Уосталом, како Пејџова наводи:
    „То што не волим плажу потпуно је одвојено од моје љубави према океану. Хајде да обиђемо сваки акваријум у САД, само ме не терајте на плажу. Само ме посадите на камениту обалу Мејна, и пустите ме да сатима у тишини посматрам линију где океан удара у обалу.”