Против рата усред рата

НЕСПОСОБНИ БЛИМПОВИ И УЗОРНИ БЛИМП

У јеку најкрвавијег рата снимљен је један од највећих филмова у историји кинематографије. Умало није био забрањен, јер је Винстон Черчил сматрао да шкоди јавном моралу и велича непријатеља.

Филм „Живот и смрт пуковника Блимпа” делимично је заснован на истоименом лику из серије карикатура и мини-стрипова омиљених у Енглеској тридесетих и четрдесетих година прошлог века. Сер Дејвид Лоу, новозеландски цртач и политички карикатуриста, почео је да објављује сатирични стрип „Пуковник Блимп” у лондонском „Ивнинг стандарду”, у априлу 1934. године. Серијал није био класично стрипски јер се одигравао у само једном кадру. Слично ономе што су деценијама касније радили Робер Ласалви, Гери Ларсон (чије сте урнебесне стрипове имали прилике да читате у „Политикином Забавнику”) и неки други.
   У средишту читаочеве пажње је пуковник Блимп, конзервативни британски официр, који држи надобудне говоре и доноси апсурдне закључке о томе како би требао да изгледа војни и политички курс државе. Ћелав, старомодно дебео, дугих оклембешених бркова, најчешће разбашкарен у сауни, заогрнут пешкиром око појаса, он претећи подиже кажипрст и испаљује одсечне коментаре, попут онога да „морамо да направимо већу морнарицу од оне коју ће наш непријатељ да направи кад буде чуо да правимо већу морнарицу него што је он има”. Или како „Лига народа мора да се боро за мир – осим ако дође до рата”...
   Лик овог комичног официра често је у тадашњој штампи коришћен како би се указало на неспособне кадрове у војсци. Писац Џорџ Орвел често је у новинским текстовима британске официре називао Блимповима.

Пропаганда и цензура

    Иако физички изглед главног јунака и наслов филма Мајкла Пауела и Емерика Презбургера, снимљеног 1943. године, подсећају на овог карикатуралног антијунака, њихов филм доноси једну посве другачију поетику. Премда и они имају истанчан осећај за сатиру и самокритику, њихов јунак је племенит човек широких схватања. Он се, упркос наслову филма, заправо и не зове Блимп. Радња филма прати живот и каријеру енглеског официра Клајва Кендија.
   Приликом једне војне вежбе, крајем 1942. године, он, као ратни ветеран, групи младих и дрских војника држи лекцију о части, храбрости и пријатељству. Приповеда им о претходним ратовима, оним у којима је лично учествовао – од Другог бурског рата (1899–1902) у Јужној Африци, преко Првог светског рата, па све до почетка Другог светског рата. Његова прича почиње у зору 20. века, када се приликом кратког боравка у Берлину млади енглески официр Кенди посвађао с неколико немачких царских официра и био изазван на двобој.
   У мачевалачком окршају с официром Теодором Кречмаром-Шулдорфом није било победника – обојица су завршила лакше рањена али, а то им је било важније, спасене части. Током опоравка међу њима се развило пријатељство које ће, се упркос политици и ратовима, развијати скоро пола века. Усред Другог светског рата овакав сценарио о срдачним односима Енглеза и Немаца није се допао енглеским властима, на челу с премијером Винстоном Черчилом који је безуспешно покушавао да спречи снимање  филма. Он је ипак приказан 10. јуна 1943, и те године био четврти најгледанији филм у Енглеској.
   Упркос томе што га власти нису одобравале, филм носи извесне пропагандне поруке. Оне нису наметљиве, али их данас није тешко уочити. Најпре, ту је похвала Бурским ратовима. На почетку филма се каже како немачка јавност оптужује Енглеску за зверства над Бурима (потомци махом холандских досељеника из 18. и 19. века, који су на југу Африке успоставили своје државе). Бурски ратови били су освајачки, а  Уједињено краљевство их је предузело с намером да освоји подручја на југу Африке на којима су 1868. године откривена богата налазишта злата и дијаманата.

Опасно пријатељство

   У време Другог бурског рата британска војска успоставила је концентрационе логоре у којима су већину чинили жене и деца. Сматра се да је у више од стотину логора, изнурено болестима и глађу, живот изгубило више од 25.000 људи. У духу времена,  урачунати су само животи белаца. Ипак, у време Другог светског рата ови подаци још нису били општепознати и признати, те наш јунак Клајв Кенди, одликовани учесник Другог бурског рата, одлази у Берлин како би оповргао написе тамошње штампе о злочинима Британаца.
   Нешто касније, на крају Првог светског рата, видимо га како свом подређеном држи прави мали политички говор о томе како је правда ипак достижна. Јер, иако су „Немци гранатирали болнице, бомбардовали градове, потапали трговачке бродове, користили отровне гасове...”, Савезници су однели победу.
   На крају, пред сам почетак Другог светског рата, филм заузима врло јасан антифашистички став. Чак и Немац Тео Кречмар-Шулдорф жали јер су његова два сина постала добри нацисти, иронично се ограђујући опаском: „ако постоји тако нешто као добар нациста”.
   И поред тога што ове пропагандне поруке не можемо да игноришемо, оне нису биле  водиља овог филма који траје нешто више од два и по сата. Оно што се овде јасно наглашава јесте пријатељство између енглеског и немачког официра. После  двобоја и склапања пријатељства, били су заљубљени у исту девојку, енглеску гувернанту привремено запослену у Берлину. Када је она направила избор, онај други се повукао и чиста срца пожелео будућем пару срећан живот.

ДУБОКИ НАКЛОН

   Аутори филма Мајкл Пауел и Емерик Презбургер дуго су сарађивали. Презбургер је обично писао сценарија за филмове које је Пауел режирао. Управо од „Пуковника Блимпа” почињу да се потписују као коредитељи, а у већини наредних филмова и као косценаристи и копродуценти. Заједничким снагама снимили су чак 24 филма. У њиховом опусу посебно се истичу „Кентерберијска прича” (1944), „Питање живота и смрти” (1946), „Црни нарцис” (1947), „Црвене ципелице” (1948) и бројни други.
   Мишљење британских власти о „Блимпу” није променио њихов ранији опус. Наиме, већ су снимили два филма („Шпијун у црном” 1939. и „49. Паралела” 1941. године) у којима су немачки непријатељи приказани као људска бића достојна разумевања.
   Приликом избора за главног глумца најпре су желели славног Лоренса Оливијеа с којим су већ успешно сарађивали, али он је тада био у јединицама краљевског ваздухопловства. Главна улога припала је Роџеру Ливзију, а он се толико добро снашао у њој да је данас тешко замислити неког другог као Клајва Кендија. Немца Теа достојанствено је одиграо аустријски глумац Антон Волбрук, док је главна женска улога поверена шкотској глумици у успону, Дебори Кер. И то не једна, већ три улоге! Млада госпођица Кер играла је три различите жене у три различита доба Кендијевог живота.
   То није било ни случајно ни непромишљено. Приказана је као идеал лепоте за којим је он читавог живота трагао. Дебора Кер је током снимања била у вези с редитељем Мајклом Пауелом. Њена потоња сарадња с Пауелом и Презбургером скренула је пажњу холивудских продуцената и Дебора је ускоро доживела славу и у САД. Између 1950. и 1961. године чак шест пута је номинована за „Оскара” за главну женску улогу. Није га добила ниједном и то је чини неславном рекордерком међу глумицама. Међутим, у богатој каријери је снимила око 50 филмова и добила бројне вредне награде. Остала је запамћена као једна од највећих глумица 20. века.

   Стиче се утисак да се из енглеског угла гледања жали што остали Немци нису попут Теа Кречмар-Шулдорфа, већ их је нацистичка пошаст у потпуности залудела и учинила суровим. Можемо да закључимо да филм „Живот и смрт пуковника Блимпа” држи страну Енглеске, али да жали што се рат уопште води. Стога не треба да нас чуди што власти нису гледале благонаклоно на филм.
   Премијер Винстон Черчил послао је редитељима поруку у којој је, премда не отворено, захтевао да обуставе снимање. Уз подршку својих саветника, сматрао је да ће такав филм дати нови замах критикама које су британску војску већ приказивале као неспособне Блимпове. Када је Министарство информисања погледало недовршену верзију филма, овакве критике су одбачене. Ипак, Черчил је остао непријатељ филма и издејствовао је забрану његовог приказивања у иностранству. Оно је допуштено тек неколико година касније, и то у скраћеној верзији. Иако је реч о понашању примереном диктатури, ваља нагластити како филм ипак никада није био забрањен.

Живот уместо смрти

   Примера ради, у Немачкој тог времена ниједан филм није могао да прође без строге цензуре Министарства пропаганде на челу са Јозефом Гебелсом. Филмови су често забрањивани, чак и када су садржавали јак нацистички набој, уколико би министарство проценило да на било који начин могу да обесхрабре становништво. Када се упореди с тим, јасно нам је да је Британија била знатно слободнија земља, упркос тешким околностима. Ипак, треба рећи и то да је још 1937. године Гебелс, приликом сусрета с британским министром иностраних послова лордом Халифаксом, указао на то да британски политички стрипови у дневној штампи нарушавају пријатељске односе између две земље. Посебно они које црта Дејвид Лоу.
   После те притужбе Лоу је предложено да промени име стрипа који је тада цртао, а који се, пародирајући немачког и италијанског вођу, звао „Хит и Мус”. Лоу је рекао да је после рата своје име нашао у нацистичкој „Црној књизи” личности које треба ликвидирати после освајања Британије. Свакако је поражавајуће то да је Гебелсов утицај досегао до стваралачке слободе једног уметника из друге империјалне силе. С друге стране, можда баш у овом догађају треба тражити разлог због ког су Пауел и Презбургер дали свом филму име по Лоуовом стрипу.
   Упркос тешкоћама које су га пратиле, филм је нашао пут до публике и био један од најгледанијих у Енглеској те године. Данас готово да нема утицајне листе филмова које морате да погледате пре него што почнете да носите превелику диоптрију, или вас задеси нешто горе, на којој се не налази „Живот и смрт пуковника Блимпа”. Стога, уколико досад нисте погледали овај велики филм, саветујемо вам да искористите прву прилику када га „Кинотека” буде приказивала. Због забране приказивања у иностранству и скраћивања филм су заобишле практично све награде, али негов каснији пријем у академским круговима и, што је важније, међу гледаоцима, сведоче да је реч о ремек-делу.
   Рестауриран је у свом оригиналном трајању од 163 минута 1983. године. На тај начин је сачувана вредна светска културна баштина, која је данас и важан историјски извор. Сачуван је један величанствен споменик несаломивости људског духа. Подсетник на узвишеност живота, саздан у времену највећег тријумфа смрти.