ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

НЕМОЈ ТО ПОНОВО, СЕМ!

Млади возач је задремао и аутомобил је слетео с пута. Нестао је усред густог растиња, без икаквог трага...

Седамнаестогодишњи Сем Летбриџ зурио је кроз стакло свог аутомобила. Било је пола пет ујутру 12. јануара прошле године. Враћао се из посете другарима. Из Вајоминга у Аустралији требало му је четрдесетак минута до куће у Макварију.
   Сем је мислио како је живот леп. Положио је вожњу неколико месеци раније и већ је имао свој аутомобил. Сада је клизио по мрачном ауто-путу. Повремено би натегао из боце с водом, колико да надокнади течност. Било је спарно.
   Његови родитељи, Тони и Ли, били су у Канбери. Код куће су остали Семови старији брат и сестра. Знали су да ће младић доћи до јутра.
   Био је близу куће, на свега десетак минута вожње. Густо дрвеће промицало је дуж пута. Готово да је возио између два зелена зида. На путу нигде никога. А он је већ био уморан. Смањио је брзину, поштовао све прописе. Свеједно, глава му је падала. Трзао се. Да ли да застане и одрема? Нема потребе, издржаће тих неколико минута. Очи једва држи отворене. Само да их склопи, макар на секунд. Шта може да се догоди у тој секунди? Само толико.

Аутомобил је нагло скренуо с пута. Пробио је ограду и сјурио се низбрдо. Врата су се смрскала о бетонирану падину. Ваздушни јастуци су се надували. Аутомобил се обртао, да би се коначно зауставио у подножју, двадесетак метара испод пута. Растиње га је прогутало. На путу нису остали трагови кочења, ниједно дрво није било поломљено. Као да се ништа није десило.
   Сем је дошао себи у смрсканим колима. Ноге су му биле заглављене испод командне табле и болеле га. Претрпео је озбиљан ударац у главу током оног тумбања. Осећао је нешто топло по лицу. Крв!
   Телефон му је негде у аутомобилу, само не може да га нађе, макар и погледом. Једино што види око себе је дрвеће. Много дрвећа и жбуња. Није знао ни колико је сати. Једва да се неки зрак пробијао кроз густо растиње.

Семови брат и сестра почели су да брину у рано поподне. Није личило на њега да се не појави а да их о томе не обавести. Када се јавила и девојка, да каже да се није појавио код ње у договорено време, схватили су да нешто није у реду. Није се одазивао на позиве, није одговарао на поруке. Решили су да јаве родитељима.
   Ови су из Камбере бесомучно звали Сема. Телефон је звонио, али нико да се јави. После неколико сати батерија се испразнила. За то време, Семови пријатељи су га тражили по путу којим је морао да прође. Нигде трага, једноставно је нестао. А били су свега неколико метара од олупине.
   До вечери, и родитељи су кренули на пут. Током вожње од неколико сати једва да су проговорили. Нико да се усуди да прозбори оно што му се врзма по глави. Да није примио неког стопера па је нешто пошло по злу? Мајка је медицинска сестра, зна каква је статистика у саобраћајним несрећама. Ипак, трудили су се да не мисле о томе.
   Када су коначно стигли до куће, рођаци и комшије су се већ окупили. Добар део њих већ је тражио Сема по околини, али без икаквих резултата. Младић као да је испарио. Отац се упутио у полицију, да пријави нестанак.
   Тамо су покушавали да га смире. Није необично да седамнаестогодишњак тако нестане. Мора да је отишао негде да се проведе. Појавиће се. А ако га нема до следећег јутра, нека дође поново. Тада ће да распишу потрагу. Тони се трудио да их разуме. У реду, такав је поступак, али је био сигуран да његов син не би тек тако нестао. Није више могао да седи и чека. Решио је да следи инстинкт и покуша да нађе сина. А постоји само један начин. Мораће да покрене потрагу из ваздуха.

До тада је прошло више од двадесет и четири сата од нестанка. Сем је често губио свест. Повреде су биле врло озбиљне. Бутна кост му је поломљена. Штрчала је десетак центиметара из меса. Иронија је да је једина ствар која га је држала у животу била командна табла која му је притискала ноге. Притисак није дозвољавао да искрвари. На све то, врућина и спарина су га убијале. Покушавао је да урла, али глас није излазио. Само кркљање. Како су пролазили сати, бивало му је све горе.
   Пилот хеликоптера Ли Мичел затекао је унезвереног човека испред свог предузећа за издавање летелица. Овај му је понудио хиљаду долара, само да што пре узлете и пронађу му сина.
   Ли је имао осамнаест година искуства и летео је на много спасилачких задатака. Ретко који се завршио како треба. Ако је Сем заиста тамо негде, да ли је могуће да је жив скоро тридесет сати? По врућини, без воде и хране. Неколико минута касније хеликоптер је извучен из хангара. Тони се укрцао, али је убрзо схватио да неће моћи да полети. Није добро подносио било какво летење, готово би се онесвестио. А ветар се раздувао. У кабину је, у име породице, ушао Тонијев брат Мајкл.
   Ветар је дрмусао хеликоптер чим су се подигли. Тони их је посматрао с узлетишта. Грчевито је стискао мобилни телефон. Чекао је позив. Да му јаве да су нашли Сема.

У кабини је Ли питао Мајкла одакле да почну претрагу. Овај није знао. Можда да покушају претпостављеном Семовом путањом? Летеће изнад једне, потом и друге стране пута, баш изнад дрвећа. Можда нешто открију.
   Ли је летео што је спорије могао, док је Мајкл осматрао из кабине. Растиње је било толико густо да је једини начин да спазе Семов аутомобил био да из ниског лета траже било какав одсјај у густишу. Невоља је што Аустралијанци имају обичај да шкољке старих аутомобила једноставно оставе у том густишу.
   Осам минута по полетању Мајклу се учинило да нешто види. Највероватније још једна  олупина, али да ипак провере. Ли се спустио. Аутомобил испод њих био је преврнут на бок. И није био спаљен. Ли је маневрисао како би пришао што ближе. Покушавао је да ухвати угао под којим би Мајкл имао најбољи преглед. Овај је видео врата, поклопац мотора. Неколико секунди касније био је сигуран. Доле, на малој чистини лежи Семов аутомобил.
   Кружили су непун минут не би ли спазили неки знак живота. Мајкл је брже-боље јавио брату да су нашли аутомобил. Послао је координате. Било је превише ветровито да би Ли покушао да спусти летелицу негде у близину олупине. Нашао је слетиште на напуштеној бензинској пумпи неколико стотина метара даље. Мајкл је искочио из хеликоптера и стуштио се ка месту несреће. За то време, Ли је поново узлетео. Хеликоптер је лебдео изнад олупине у којој је био Сем, како би означио место.

Мајкл није баш намеравао да буде први на месту несреће. Сјурио се низ падину, до неколико метара од олупине. Још није могао да је види. Гледао је у хеликоптер, који га је својим кретањем наводио кроз жбуње. Мора да је близу, али је пролазак био све тежи. Морао је около. Неколико минута касније нашао се пред преврнутим аутомобилом. Бојажљиво је погледао у кабину. Сем је био тамо. Управо је подигао главу. Жив је!
    Из хеликоптера је Ли видео Мајкла како скаче око аутомобила. Схватио је да је момак жив. Одмах је радио-везом затражио помоћ.
   Пола сата касније, четрдесет возила хитних служби закрчило је пут. Спасиоци су се ужадима спустили до олупине. Исекли су кров и полако извадили Сема. Брзо је пребачен у болницу. Неколико месеци и много операција касније, био је код куће.