Забавников ЗОО

НАЈЛАКШИ СВЕТСКИ ПУТНИЦИ

Да се птице селе, одавно се већ знало, али лептири...

Када су досељеници из Европе крајем 17. и почетком 18. века почели да освајају најзападније делове Америчког континента, наишли су на велике колоније прелепих наранџасто-црних лептира. Касније су латинским именом названи Danaus plexippus, али први пионири назвали су их лептири монарси. Име су им дали по тадашњем владару Велике Британије Вилијему Трећем Оранском из захвалности што је омогућио слободу вероисповести у тадашњој краљевини. Али доласком првих јесењих дана, лептири су почели да се окупљају у велика јата и једног дана сви су нестали.
   Нико није знао шта се десило. Где су отишли ни да ли ће се вратити. Још је већа загонетка била када су се првих пролећних дана вратили. Одмах је било јасно да је реч о лептирима-селицама. За птице-селице одавно се већ знало, али ово је било први пут да је примећено такво понашање код лептира. Поготову када се зна да је њихов животни век углавном кратак. Припадници појединих врста живе тек неколико дана. Откривено је да лептир монарх живи готово годину дана и да може да преживи дуго путовање ка југу и да се у пролеће врати. Мада се углавном у северне делове враћају лептири друге генерације. Али где у ствари у јесен одлазе?

„Анђели пакла” откривају

   Монарх живи углавном на целом подручју Северне Америке, али највеће колоније су у северном делу Сједињених Америчких Држава и југоисточном делу Канаде. Врло брзо је откривено да монарси који живе у западном делу Стеновитих планина у јесен одлазе до јужних обала Калифорније. Овде могу да се виде како у гроздовима висе са стабала борова и еукалиптуса.
   Велике групе лептира из источних делова САД у сеобу крећу преко обале Атлантика до Флориде. Прелећу преко Карипских острва и путовање завршавају на Јукатану и у густим топлим шумама Гватемале.
   Најзанимљивија је велика колонија монарха у националном парку Поинт Пили у Онтарију, у Канади. За њих се донедавно није знало где одлазе. Сви су веровали да иду у топле крајеве око Мексичког залива или у јужни Тексас. У позно лето окупљају се крај обала језера Ири све док ветрови и температура не буду повољни за њихов дуг пут у непознато.

   Полећу и преко средишњих делова САД путују ка југу. Успут им се придружују и остале колоније из континенталног дела. Дневно прелећу преко двеста километара а ноћу се одмарају, сваке године на истом месту. Њихова јата броје и преко стотину милиона јединки. Испрва нико са сигурношћу није знао где се њихово путовање завршава. Све до 1975. године, када су то открили они од којих се то најмање очекивало.
   Возећи се моторима, познати бајкери „Анђели пакла”, у јануару те године крстарили су друмовима мексичких планина Сијера Мадре када су наишли на јелове шуме препуне монарха! Загонетка је најзад решена. Лептири су превалили пут од преко 3.200 километара! Завршили су у хладним планинама. Зашто тамо? Зимзелене шуме чувају их од мраза а такође и од снежних падавина. Опет, мексичке планине довољно су хладне да би проузроковале стање готово потпуног мировања. Тиме им се омогућава да продуже животни век на осам до десет месеци и оставља могућност повратка истих јединки у пролеће.

Прелетачи Атлантика

   Десет година после овог открића, мексичка влада основала је пет резервата природе у планинама Сијера Мадре на висинама од преко 3.000 метара. У овим резерватима строго је забрањена сеча стабала. Монарси изразито воле јеле јер оне у густим шумама образују свод који их штити од зиме, снега и кише.
   У ове заштићене резервате строго је забрањен приступ, али то не спречава незакониту сечу. Старе јеле изузетно су тражене и скупе и због тога их шумокрадице немилице секу. Научници упозоравају да због нестајања дрвећа постоји велика могућност да лептири буду изложени киши и снегу.
   Тог 30. децембра 1995. године било је изузетно хладно са великим снежним падавинама и оштрим ветром. У некад зимзеленим шумама на висини од 3.400 метара снег је завејао пањеве некадашње шуме. И монархе. Биолози су данима сакупљали смрзнуте лептире. На гомилама је за само један дан завршило преко милион јединки. Мексичка влада и еколози такође су немоћни. Велике површине шуме неповратно су уништене. А монарси ће се опет враћати...
  Последњих година примећено је да је монарх прешао Атлантски океан. Примећен је најпре на Азорским и Канарским острвима. Последњих десетак година стигао је до Гибралтара и северних обала Африке. Не зна се да ли ће се његово ширење наставити на исток преко Африке или можда преко Европског континента. Можда ће једног дана монарх долетети и до наших крајева...