ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

НА КОРАК ОД УЖАРЕНОГ ПАКЛА

На срећу, зауставили су се око 450 метара од ивице. Пали су на испуст стене, и сада не могу да мрдну. Горе им нема повратка, а доле кључа оно језеро. Врелина готово пржи.

Још од малих ногу Аргентинац Родолфо Алварез био је задивљен вулканима. А сада дотични има шездесет година. Та дечачка опчињеност резултирала је каснијим избором занимања. Родолфо је постао вулканолог. Готово да нема дела света у коме није био, у потрази за што узбудљивијим вулканом, по могућству активним, и неиспитаним. Прошао је све, од Северне Америке, преко Исланда, до вулканских подручја на руском Далеком истоку. Само су га некако мимоилазили вулкани по родној Јужној Америци. А то стварно нема смисла. Ако је ишао по острвима у Тихом океану, онда је стварно гре’ота да пропусти оне у непосредном комшилуку. Решио је да то исправи.
   Томе је посветио последњих неколико година. Круна целог његовог подухвата било је испитивање вулкана Масаја, у Никарагви. Удаљен је 20 километара  од главног града Манагве, а реч је о активном вулкану. Додуше, последња ерупција током које је лава покуљала ван купе забележена је 1772. године, али се на дну вулкана и даље налази ужарено језеро. Као такво, мамац је за туристе и пустолове свих врста. А са гомилом таквих људи уме да дође до незгода, пошто нико не може да предвиди када ће вулкан да проради. Тако је 2001. године дошло до експлозије у кратеру. Камење је летело на све стране, а један од посетилаца претрпео је озбиљну повреду главе кад га је погодила летећа стена. Све то је Алварезу био само додатни подстицај.
   Показаће се, сасвим довољан. Тако се 20. фебруара ове године обрео у Манагви. Као озбиљан вулканолог, понео је своју опрему. Није се уздао у опрему намењену туристима, намерио је да иде нешто даље од посматрања с ивице. Или дубље, како год.
   Два дана је трагао за поузданим водичем. Испоставило се да је најбољи међу најбољима двадесетпетогодишњи Адријак Валадерос. Делили су сличну страст према вулканима, јер је и Валадерос годинама уназад радио као водич. Спојио је лепо и корисно. Свакодневно је туристе водио на врх, понекад и више група, страсно им објашњавао сваку ситницу, водио их малтене до ивице гротла. Бољег водича Родолфо тешко да је могао да нађе. Поготово кад се показало да Адријака није потребно превише убеђивати да само  зверање с ивице није довољно. Ваља им да се спусте у само гротло вулкана, како би Алварез могао да обави неопходна испитивања.

Тог 23. фебруара нашли су се у подножју. Погледали су ка врху, а оданде је избијао дим. Прелеп призор, за обојицу. Џипом су дошли до краја стазе, готово при самом крају успона и истоварили опрему. Све је било ту, конопци, сајле, кациге. Упртили су тежак пртљаг и кренули нагоре. Успут их је мимоишло неколико туристичких група. Алварез је у пролазу начуо да су људи задивљени призором. То му је давало додатну снагу да још брже настави, да се лично увери да је то гротло готово круна његове каријере. Пожуривао је и Валадероса.
   Коначно, нашли су се на самој ивици гротла. Доле је кључала лава, Родолфо је гледао како избијају мехури. Температура се значајно подигла, могли су да осете врелину. Дошло је време да се распакује опрема. Учврстили су везове за околно стење. За недајбоже, сваки конопац обојица су цимала из све снаге. Ако то издржи, издржаће и тежину једног човека. Све је било на месту, остаје само да ставе кациге и почну да се спуштају.
   Утом је до њих дотрчао један од водича. Познавао је Валадероса, а успут сматрао да оно што су њих двојица наумили није разумно. Напротив. Иако се трудио из петних жила, није успео да их убеди да је довољно да вулкан гледају с ивице. Махнули су му и нестали у дубини.
   Први метри спуста прошли су одлично. Прво би се водич спустио неколико метара и,  висећи на конопцу, сачекивао Родолфа. Одморили би се неколико секунди и наставили даље. Врелина је била све већа. После стотинак метара Алварезу је једна глупост пала на памет. Бар му се тако учинило. Док је био усредсређен на спуштање, кроз главу му је прострујала мисао да њихови конопци можда и нису направљени за толику топлоту. Одмахнуо је и наставио. Утом је осетио трзај. Конопац је почео да попушта.

Слично је осетио и водич. Зауставили су се на истој висини, колико да размотре шта им је чинити. Да ли да се враћају или да наставе, па шта буде? Валадерос је почео да се предомишља, али није био сигуран да ће конопац издржати пентрање. И баш тада је конопац пукао. Алварез је могао само погледом да пропрати како се његов водич сурвава у дубину, ка ужареној лави. А онда је и његова веза попустила. Полетео је за Валадеросом.
   Алварез је осетио како му камен низ који клиза, готово лети, цепа одећу. То је опрема наменски прављена за планинаре, врло издржљива.  А сада кроз то пролазе стене, као ножеви. Осетио је како му се кожа цепа. Није знао колико пада. Знао је да спаса тешко да има. Ако га не убије сам пад низ оштро стење, врелина вулкана свакако хоће. А да се не говори о оном језеру лаве коме се опасно брзо примицао. Утом се зауставио.
   Дошао је себи минут-два касније. Тачније, свести га је дозвало неко јечање. Погледао је, а поред њега се увијао водич, потпуно изубијан, крваве главе, али свестан. На срећу, зауставили су се око 450 метара од ивице. Пали су на испуст стене, и сада не могу да мрдну. Горе им нема повратка, а доле кључа оно језеро. Врелина готово пржи.
   Добауљао је до Адријака. Осим што је био одран од пада низ стене, деловало је да нема ломова. Бар их је ту погледала срећа, да не изломе руке и ноге, или нешто још горе. Могу на ноге. Само, куда? Брзо су претресли џепове и ранчеве. Код Алвареза се затекла флаша од литар воде. Само, шта је литар воде на двојицу одраслих људи, на ко зна колико степени? Ако им неко убрзо не притекне у помоћ, страдаће макар од жеђи.
   Адријак је брзо дохватио флашу. Вода је већ почела да испарава, па боље да је одмах попију. Алварез се противио, али је схватио да је водич у праву. Ако буду чекали, остаће и без тога. Гутали су воду као да им је последње.
   Алварез би повремено бацао поглед преко ивице. И у таквој невољи дивио се језеру лаве. Знао је каква се снага крије у вулкану, и колико су они у ствари ништавни пред силама природе. Убрзо му се придружио и водич, који је одустао од безуспешних покушаја да се узвере уз стене. Подигао би се неколико метара, па се брзо враћао. Није имао снаге, претила им је страшна жеђ.
   Баш док су зверали преко ивице, ка лави, Алварезу се учинило да је нешто пало одозго. Погледао је, помислио да му се причињава. Још један поглед, да би схватио да је ипак истина. Одозго је пао конопац. Планинарска сајла, тачније. Негде горе могли су да виде људе. Спуштали су се ка њима. Изгледало је да није реч о некој њиховој сабраћи, већ о ватрогасцима- спасиоцима. Почели су да скачу од среће, да машу онима горе. А онда су се смирили, да приштеде снагу, ваљаће им за повратак.

Пола сата касније на њихов плато спустило се неколико ватрогасаца. Објаснили су им да је неко од туриста видео како се вулканолозима прекида конопац и како падају. Позвали су спасиоце, и ево их, ту су. Прво су се лично уверили да Алварез и Варадерос немају преломе. А онда су их окачили за систем везова и полако почели да дижу ка врху. Њих двојица нису имали снаге за такав подухват. Врло полако, центиметар по центиметар. Овога пута сајла је издржала. Додуше, требало им је три пута више времена, али су успели.
   Кад су Родолфа и Адријака коначно пребацили преко ивице, ови су стали на ноге. Само, тамо су их гледали као утваре. Неко од ватрогасаца чак је загледао ка оном језеру лаве, па у њих. Изгледали су као да су дошли из самог пакла, гарави, крвави, исцепани, изубијани. А то и није било далеко од истине.

Број: 3396 2017.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Невена Марковић