Опрезимењавање народа

МУКЕ ПО МУКАЛУ И РИКАЛУ

Сваки успешан покушај прикупљања података обично се сведе на спискове тих података, разврстане по мерилу струке или неког бескрајно радозналог и вредног истраживача. Наше радознале читаоце овај пут упућујемо на „Занимљиви српски презименик”, вредан подухват нашег арабисте Српка Лештарића.

Априла 2012. године састављач „Презименика” одлучио је да мора да се заустави у трагању које га је годинама заокупљало те је читаоцима понудио каталог од укупно 5.500 српских презимена. Обрада података из пописа становништва Србије 2011. године (немамо податак да ли је завршена) свакако ће употпунити његов напор да се презименик заокружи.
   У међувремену, можемо да се подсетимо да је потреба за презименима настала у време  појаве градова и држава у старом веку као и због потребе угледних појединаца у братствима да се разликују од других. Њихову употребу учврстила је свака нова држава која је настајала да би лакше пратила ко још није платио порез и ко је дозрео за војску. Најчешћи образац био је очево име уз додатак деминутивно-присвојног наставка.
   У Србији је сатеривање многих имена под капу одређеног презимена покушао кнез Александар Карађорђевић 1851. године, наредбом да се успоставе трајна, наследна презимена. У овом бунџијском народу то се није догодило све до 1900. године. И нисмо ми били ни једини ни најгори. На читавом Балкану, вековима под Турцима, словенски народи развили су нагонски отпор према пребројавању и разврставању те се обавеза утврђивања личног идентитета становника усталила тек после Првог светског рата.

Било како било, ево неких разврставања која су свакако занимљива. Најчешћа српска презимена – Јовановић, Петровић, Николић и Ђорђевић – преузета су из арамејских и грчких личних имена. Сродника арамејских Јовановића само у Београду има 40.000. Увидом у базу података Министарства унутрашњих послова из 2010. године Лештарић је нашао 28 особа у Београду које су биле једини носиоци свог презимана – мушкарци Алигрудић, Бадањац, Бауковић, Циглењак, Црнокрака, Чорба, Говедаревић, Марс, Милосрдни, Немечек, Оплакан, Поправак, Послушни и Решетаровић, и жене које се презивају Аласовић, Бадем, Банини, Барјактар, Баснић, Беч, Бистрица, Бресквар, Даровић, Детелић, Ејдус, Плачкић, Јазавац, Календар.
   Четири највеће групе презимена у Србаља чине, прво, презимена настала од имена мајке или оца (Вишњић, Петровић), затим она која одражавају изглед или карактер особе, то јест, некадашњи њен надимак, попут Папак и Будалић. Трећа група указује на место боравка предака, као Книћанин, а четврта на занимање – Терзић, Молер, Протић.
   Једну од занимљивих група чине и некада подругљиви надимци који су „аванзовали” у презимена, нарочито у Лици, Крајини и Херцеговини – Ћук, Гузина, Шакота, Курајица, Кривошија, Црнобрња, Мучибабић, као и у Војводини – Ћурлин, Накрајкућин, Ватраљев, Мушицки, Поучки. Прилично је распрострањено уверење да су Срби у овим крајевима, приликом различитих пописа, давали властима оваква презимена да би им се наругали. Писац „Презименика”, међутим, уверен је да је реч о ругању комшијама, поткрепљујући уверење податком да су надимци који истичу позитивне особине његовог носиоца веома ретке у нашим крајевима.

Какве последице ово изгругивање може да има показује цртица из једног дневног листа седамдесетих година у којој смо сазнали да су у Ургентни центар примљена двојица мушкараца с тешким телесним повредама. Нанели су их један другом приликом представљања, а обојица су мислила да га онај други завитлава. Презивали су се Пасуљевић и Кромпировић. Да ствари могу да буду и много озбиљније ако имате такво подругљиво презиме потврђује и Лештарић: на једној војној вежби мајор Рикало позвао је свог потчињеног, капетана Мукала, наредивши му да сместа отвори ватру на „непријатеља”. Мучени Мукало треснуо му је слушалицу мислећи да је то још један од вицкастих колега који га гњави. Рикало је, срећом, схватио шта се догодило и послао наређење по куриру. И извесни официр Курић представио се свом колеги Карићу на некој свечаности, сасвим безазлено, али су ипак морали да их раздвајају... Можда у војску не би требало примати људе с таквим презименима; то може да буде опасно.
   У „Презименику” можемо да нађемо и презимена која су ушла у наш језик с Истока или из околних народа, на пример: Балабан (тур. неспретан), Дишљенковић (тур. зубоња), Арбутина (тур. простак), Алтипармаков (тур. шестопрст), Чолак(овић) (тур. једнорук), Борозан (перс. трубач), Битанга (мађ. пробисвет), Сабовљевић (мађ. кројач), Кустурица (рум. туп нож), Кокеза (алб. зрно).
   За крај, покушај разјашњења вишка слова у једном презимену. Јован Субботић, доктор права и филозофије и уредник „Летописа Матице српске”, његов син, отац српске хирургије др Војислав Субботић, и вероватно још носилаца тог презимена морало је да се помири с бирократском применом правописа у издавању личних исправа и дигне руке од другог слова б у свом презимену. Лештарић нам нуди објашњење за необично двоструко слобо б. Именица субота долази из грчке речи sabbaton, а ова од хебрејске shabbath – одмор, тако да се у неким словенским језицима и преноси са два слова б. Ипак, порекло презимена сачувано је на њиховим споменицима у Београду.