Живот у мехуру с филтером

МОЈА ЛАЖ, ТВОЈА ИСТИНА

Данас је већ потпуно јасно: Фејсбук, Твитер и друге друштвене мреже имају огроман утицај на то како људи разумеју и упознају свет који их окружује. Како је могуће ишчупати се из те шарене замандаљене собе пуне лажних вести, виралних садржаја и шаљивих мема...

У данашње време друштвене мреже су раскринкане, а сви већ добро познају ту мантру: оне нису неутрална места на којима размењујемо слике, поруке и комадиће наших живота и не раде попут цеви, каблова и телефонских линија. Оне су много више од тога. Пре више од пет деценија канадски просветитељ, филозоф и један од првих теоретичара комуникација Маршал Меклуан проучавао је начин на који медији и технологије производе свеобухватне друштвене промене невидљиве оку неупућеног корисника.
   Овај противречни учењак сматрао је да је Гутенбергова преса створила дух „отуђености” који је науци послужио као подстицај, истовремено дајући појединцима нов доживљај посредовања између мишљења разних људи. На сличан начин, електрична струја је према мишљењу овог теоретичара имала учинак „додира”, пруживши људима – путем телеграфа, телефона и телевизије – непрекидну везу са светом. Следећи корак у „психолошкој револуцији” појединца (на свеопшти ужас издавача) имао је фото-копир уређај који је омогућио да било ко на свету умножи било који штампани садржај.
   Иако многи сматрају да је Меклуан био одушевљен таквим променама, познато је да су најбољи теоретичари увек одушевљени самим чином откривања законитости у предмету који проучавају, а тек веома ретко самим својством тог предмета. Свака медаља има две стране, а Меклуан је тамну страну медија и технологија добро упознао слушајући радио-преносе којима су нацисти 1940. године усађивали замисли националсоцијализма директно у главе слушалаца. Можда је због тога у књизи „Гутенбергова галаксија” из 1962. године са страхом написао да „уколико се технологији не изрекне нека универзална морална осуда, из такве несвесности о жртвама и учинку који ће суштински и вечно бити повезан с њом може да проистекне само катастрофа.”



   С обзиром на то да је у истој књизи предвидео и настанак интернета као светске мреже која ће „преузети телевизију као свој садржај, али не и окружење, претворивши је у облик уметности” и која ће нас довести до тога да будемо гневни и у непрекидном страху због непрекидног додира са другим људима и великим светом, вероватно би данас с препознавањем климао главом посматрајући утицај који друштвене мреже имају на друштво. Оне више нису његово оруђе, већ господари, учитељи који му објашњавају како изгледа свет који га окружује.

На своју воденицу

   Како заправо ради Фејсбук? Можда сте приметили да после извесног времена проведеног на овој друштвеној мрежи све ређе имате прилику да видите објаве и материјале које са светом деле они људи с којима се не слажете у политичким мишљењима (лајкују странице других политичких партија или политички обојених акција на које ви иначе не обраћате пажњу), музичким укусима или естетским виђењима. Заправо, садржаји и објаве који су вам доступни полако се сужавају стварајући својеврсни „мехур” у којем ћете се осећати удобно, окружени истомишљеницима, садржајима који су вам занимљиви, туристичким понудама за места на које радо путујете, музиком коју волите и рекламама за догађаје који би могли да вам се свиде. Алгоритми Фејсбука који одређују пред каквим садржајем би требало да се нађете да би вам реклама пријала затвориће ваш свет, а та појава назива се „мехур с филтером”.
   Кроз тај чврсти бедем одбране од различитих виђења света обично могу да се провуку само неки, такозвани „вирални” садржаји, који су из ових или оних разлога (најчешће зато што су их плаћени тимови рекламних активиста бесомучно лајковали) често гледани и „омиљени” међу корисницима, или је нека рекламна агенција одлучила да баш ви спадате у циљну групу којој би нешто требало приказати. Такви садржаји најчешће крију и највећу замку која ће утицати на ваше виђење света – фабриковане полуистине.
   Једним истраживањем примећено је да је 20 измишљених и лажних вести привукло далеко више учешћа корисника (посета, лајкова, коментара...) него 20 стварних извештаја заснованих на чињеницама. Кориснике напросто привлаче такви садржаји, а питање које треба поставити  сигурно гласи: како је дошло до тога? Без улажења у расправу о узроцима те појаве, мора се закључити да она није измишљотина новог, интернет-доба нити је неко „тајно оружје” друштвених мрежа.
   Много пре њих традиционални медији приказивали су измишљене и сулуде приче да би што већи број читалаца, слушалаца и гледалаца довели пред рекламе. Но, поверење у телевизију, новине и друге класичне медије у свету дотакло је дно. Упоредо са опадањем степена веровања у оно што се читаоцима и гледаоцима сервира путем тих медија (а можда је то и узрок пада?), нарушило се и поверење у установе државе. После много деценија спречавања одређених гласова да се појаве на површини, старо устројство почело је да пуца по шавовима и открива непријатне тајне своје утробе.
   Фејсбук и други друштвени медији само су наставили да развијају тактику старих медија, потпомогнути снажним електронским оруђима која више не морају да се ослањају на статистику и предвиђања. Сваки клик сваког корисника уредно се бележи те резултат не оставља нимало простора за нагађање. Уз помоћ технологије успели су да развију такав „навијачки” начин долажења до података, продубе неповерење према сервираним „званичним” подацима и да развију нови систем преношења података од појединца ка појединцу. Истраживања кажу да данас у САД око 44 одсто становништва као главни извор података наводи Фејсбук, 10 одсто Јутјуб и 9 одсто Твитер, а сличне статистике постоје у свим технолошки високоразвијеним земљама.

Лаж–истина, добро–лоше

   Да ли би у том смислу требало увести контролу садржаја који се сервирају на овим мрежама и да ли је то уопште могуће? Алгоритми су, у сваком случају, веома моћно оруђе. Утврђено је да они који данас постоје могу аутоматски да препознају лажне вести са успешношћу од око 88 одсто, а постоји и могућност да се и сами корисници укључе у процењивање садржаја тако што ће пријављивати оне за које сматрају да су неприхватљиви, морално недопустиви или засновани на лажима. Но, ту се долази и до суштинског моралног питања, о томе шта је заправо лаж?
   Ако неко напише „Папа је усвојио истакнутог политичара као сина”, та вест је очигледно лажна. Али, у случају вести која гласи „Истакнути политичар лагао је да има запаљење плућа, због чега је јасно да је он користољубиви лажов”, постоји и део истине. Да ли би се одстрањивањем ове вести одстранио и део истине који она садржи и тиме угушила слобода говора? Најуспешније лажне вести обично почињу са истином која се потом појачава, изврће или измешта из целине.
   „Замисао да би на друштвеним мрежама требало допустити само истину супротна је начину на који људи остварују међусобне додире”, каже Карен Норд, професор са предмета Дигитални друштвени медији са Калифорнијског универзитета.
   Фејсбук је у једном тренутку чак покушао да направи тимове људи који би пратили веома гледане садржаје како би искључио оне који су очигледно засновани на лажима, али је побуна конзервативнијих корисника окончала ту акцију. Да ли би уопште било добро да се и овако моћним предузећима какве су друштвене мреже у руке стави такво овлашћење – да буду судије које ће одлучивати шта је лаж, а шта истина, шта је добро, а шта лоше?
   У сваком случају, сва медијска предузећа одувек су понудом одговарала на потражњу како би зарадила што више новца, а друштвене мреже немају намеру да скрену с тог пута. Но, има замисли како би затворени свет корисника могао макар да се мало отвори. Замислите само интренет на коме не би било лајкова и бројања прегледа, а Фејсбук би престао да буде „такмичење у популарности”. Тада садржаји не би били рангирани по својој виралности, већ по томе шта у њима пише. То би отворило један потпуно нови свет, али је питање колико би се он коме свиђао и колико би људи могло да га поднесе – што би рекао Меклуан.