У сенци славног брата

МЕНУЕТ ЗА ИЗМИШЉЕНО КРАЉЕВСТВО

Мало је познато да је и сестра Волфганга Амадеуса Моцарта била изузетно даровита

На двору баварског принца Максимилијана III у Минхену шестогодишњи Волфганг Амадеус Моцарт (1756–1791) први пут је показао умеће на клавиру пред публиком у којој су били неки од најугледнијих људи тога доба. Дечак никога није оставио равнодушним, како због неоспорне даровитости, тако и због веселе и живахне природе коју није покушавао да сакрије. Ипак, аплаузи након тог врло успешног концерта 1762. године нису били упућени само њему.
   Ана Марија Моцарт (1751–1829), старија сестра будућег великог композитора, свирала је заједно са њим. Имала је једанаест година, а већ су је многи називали изванредном пијанисткињом. Међу првима отац Леополд Моцарт (1719–1787), који јој је био и учитељ. Баш као и сину. Леополд је у једном од бројних сачуваних писама забележио да кћерка свира најтеже музичке комаде са невероватном тачношћу, истичући да може да стане раме уз раме са најбољим пијанистима Европе. Па и поред бројних хвалоспева, њено име је до краја шездесетих година 18. века престало да се спомиње. Можда зато што ју је млађи Моцарт временом засенио својим стваралаштвом, али, много вероватније, због тога што је била жена.

Тајни језик

   Леополд је као композитор, дворски виолиниста и диригент желео да својој деци од најранијих дана приближи музику. У дому у Салцбургу, у ком је одрастала, Ана Марија је као осмогодишњакиња први пут додирнула дирке чембала. Напредовала је брзо и учила све сложеније композиције, што је на првом месту одушевљавало оца, а затим и брата. Најмлађи Моцарт имао је мање од три године када је сео поред сестре да би је слушао како свира. После неког времена пожелео је да јој се придружи, па је почео да учи из њене нотне свеске. Ако је веровати Леополдовим записима, дечак је имао четири и по године када је одсвирао један менует који је научио за свега пола сата. Убрзо је почео и да компонује мање комаде.
   У тим тренуцима је Нанерл, како су Марију Ану од миља називали чланови породице, готово увек била уз њега. Током заједничког одрастања Леополд не само да је подржавао њихов присан однос, већ их је и охрабривао да се заједно посвете музици. Захваљујући томе, почев од концерта 1762. године на двору принца Максимилијана III, брат и сестра су наставили да наступају у бројним европским градовима: Хагу, Паризу, Лондону, Бечу. Током боравка у Енглеској, 1764. године, отац се разболео. Мајка је тада забранила деци да свирају како га не би узнемиравали. Да би прекратили време, Нанерл је узела перо и хартију и по Волфганговом диктату забележила његову прву симфонију. Тада је имао осам година. Брат и сестра су у тим раним данима детињства заједно напредовали, учили, играли се у свом измишљеном краљевству и чак се споразумевали помоћу тајног језика.
   Пунолетство је за Марију Ану значило прекид путовања и наступа са братом и оцем. Таква су била времена. Девојка спремна за удају морала је да седи код куће и чека просце, па се зато придружила мајци у Салцбургу. О успесима брата, од 1769. године, углавном је обавештавана путем писама. Отац је захтевао да код куће држи часове клавира богатој деци, како би зарађени новац слала у Италију, где јој је брат био на турнеји. У породичном дому почела је и да компонује. Једно писмо брата из Рима сведочи о томе колико је био одушевљен песмом коју му је послала.
   Када се први пут заљубила, у капетана Франца Д'Иполда, отац није одобрио њихову везу. За разлику од Волфганга, Нанерл никада није умела да се супротстави његовом ауторитету.

Утицај оца

   Удала се 1783. године за Јохана Баптиста Франца фон Берхтолда, који је више одговарао очевим прохтевима, и преселила се у Сент Гилген, село на око 30 километара од Салцбурга. Пред њом више није стајала будућност у којој би било места за музику. Берхтолд је из два претходна брака довео петоро деце, а Ана Марија је родила још троје. Њихово васпитавање и вођење домаћинства постали су јој главно занимање. Иако је имала своју породицу, утицај оца на њен живот остао је веома снажан. Кад је родила првог сина, Леополд је наваљивао да дете остане са њим у Салцбургу, а да се Ана Марија врати на своје имање. Према неким биографима, до овог несвакидашњег договора дошло је зато што је дечак био болестан, па је отац мислио да ће у граду имати бољу медицинску негу. Међутим, и после опоравка мали Леополд наставио је да живи са дедом, све до његове смрти 1787. године.
   Пошто се готово у потпуности повиновала друштвеним правилима тога времена, Ана Марија не само да је морала да се одрекне својих снова о музици и компоновању, већ се временом удаљила и од брата који јој је био најбољи пријатељ у детињству. Преписка је постајала све ређа, као и сусрети. Волфганг Амадеус Моцарт преминуо је у децембру 1791. године. Марија Ана се са његовом удовицом Констанцом сусрела тек 1820, када је ова већ била у другом браку. Њихов састанак историчари су описали као „пријатељски”, и свакако је значајан због тога што је Нанерл уступила Констанци породичну збирку писама која су искоришћена приликом писања Моцартове биографије. Годину дана касније први пут је видела њиховог сина Франца Ксавера Волфганга Моцарта, који је дошао у Салцбург да би дириговао извођењем очевог „Реквијема”.
   Колико је Марија Ана Моцарт утицала на свог млађег брата до данас је остало отворено питање и предмет расправе међу многим биографима. Неки тврде да ни најнадаренији уметници не могу да стварају у потпуној осами, нарочито ако у породици имају старије узоре. Други, опет, истичу да је Моцартова генијалност била толика да му није била потребна никаква подршка. Ако је судити по очевим записима, јасно се види да је девојчица од најранијих дана показивала велику даровитост, као и да је компоновала неколико комада које је Волфганг, између осталог, користио док је вежбао свирање на клавиру. Њено име и поред тога дуго није спомињано. Тек у прошлом веку почело је да оживљава кроз ликове у романима, филмовима и позоришним комадима.