ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ЛОПАТАМА НА ШЕФА

Да би видео шта се догодило, пришао је машини. Онда је нешто пукло...

Четрдесетогодишњи Адам Баницки баш је уживао 11. јула ове године. Из свог новог великог стана у елитном делу Варшаве, у Пољској, посматрао је рађање новог дана. Још једног у коме ће да оствари све што је наумио. А тако је било годинама уназад, једноставно му је све полазило за руком.
   Бивши професионални кошаркаш, висок нешто мање од два метра, тежак готово сто килограма у спорту је зарадио почетни капитал, који је каснијим паметним улагањем успео вишеструко да умножи. С двојицом другара основао је грађевинско предузеће, која је убрзо почело да добија уносне послове. И они су се трудили да оправдају поверење, па је добар глас путовао Варшавом, а убрзо и целом Пољском. Старали су се да стално набављају најновије и најбоље машине, да им и радници буду задовољни. Послови су се само низали, све један већи од другог. Дошло је време за женидбу, ту је била љубав из школске клупе, а неколико година касније троје деце јурцало је по кући. Да, живот је леп.

Адам није избегавао одлазак на терен, закопавање у канцеларију и глумљење великог шефа није долазило у обзир. Дешавало се да, када је неки посао ваљало завршити на време, а недостаје вештих руку, раме уз раме с радницима потегне из све снаге. За тај дан планирао је обилазак градилишта у близини главног града. Његови су зидали ново насеље, па су сви радници са свом силом механизације били на терену. Управо су се постављале водоводне цеви. Сви су чекали да се то заврши, па да наставе даље.
   Када је Адам стигао на градилиште, предрадник Игор Дутка му је рекао да морају да застану. Шта је било, о чему се ради? Земља је на неким местима толико тврда да могу да копају само највећим багерима. У близини се налазе далеководи, жице пролазе тачно изнад градилишта, а руковаоци машина плаше се да не закаче жице, које су на неколико места опасно близу потпуно подигнуте кашике.
   Адам се сложио да је опасност велика. Безбедност радника је на првом месту, сачекаће да довуку мање багере, па нека копају и двоструко дуже. Важно је да се сачувају људи. А кашњење од дан-два некако ће да оправда.
   Тада је пришао један од најискуснијих багериста. Њему одлагање није одговарало. Намеравао је да узме слободан дан, а ако настане застој, план му пропада. Зато ће он да уђе у багер, прође испод жица и врло пажљиво копа. Предрадник му није то дозволио, али је овај пришао Адаму. Убеђивао га је, па је шеф на крају и попустио. Само, ићи ће он с њим, да га наводи. Из кабине тешко да може да се процени права раздаљина. Обојица су за неколико тренутака били на багеру. Багериста у кабини, Адам са стране. Снажна машина је заурлала, гусенице рију земљу, присутнима је деловало као да тенк покушава да се извуче из блата. И није било далеко од истине. Само што је тенк мало мањи.
   Неколико минута касније багер је застао на означеном месту. Адам је подигао поглед. Жице су заиста биле непријатно близу. На брзину је проценио колико багериста сме да подигне кашику. Ни за живу главу у потпуно усправљен положај. Далековод је много ближи. Мораће врло прецизно да га наводи. Дао је знак, кашика је полако кренула увис. Махнуо је руком, багериста ју је зауставио. Добро је, иде како ваља.

Радили су прилично брзо. Ров је био све дубљи. Некако су се ускладили, да машиниста диже кашику само до висине кабине. Адам готово да није морао да га усмерава. Ипак, земља је нешто дубље била много тврђа. Багер се тресао, багериста је сочно псовао, али је и даље пазио да не приђе близу жицама. Земља је летела около, понеки камен би као метак прозујао поред кабине. Ипак, мало-помало су напредовали.
   А онда је багер почео да отказује послушност. Кашика је све слабија рила земљу. Као да је хидраулика попустила. Багериста је хтео да изађе из кабине и провери шта се дешава. Адам га је спречио, он ће. Можда негде цури уље, дешавало се већ неколико пута.

   Скочио је на земљу. Подвукао се под машину, одоздо је све деловало како треба. Обилазио је около, нигде ни трага уљу нити било каквој течности. Довикнуо је багеристи да полако подиже кашику. Онда је видео да нешто капље из клипа. Махао је да је подигне још више. Овај га је послушао. На жице као да су заборавили. Да би боље видео, Адам се рукама ослонио на гусенице. Придигао се, као да жели да се попне на машину. Кашика је ишла горе, оно капање претворило се у цурење. Тада је пукло.

Прасак су чули готово сви у околини. Освртали су се око себе. Нигде ништа необично нису видели, осим багеристе како искаче из кабине. Држао се за главу. Стуштио се иза багера. Помињао је некакву струју. Од Адама ни трага ни гласа. Радници, на челу с предрадником, потрчали су за багеристом.
   Тек када су се приближили машини, видели су шефа. Лежао је педесетак метара даље. Предрадник је погледао ка жицама. Кашика је још увек стајала прилично близу. Биће да је у неком тренутку превисоко подигнута, или је дотакла жице, или је електрицитет једноставно пројурио кроз метал. На несрећу, тада је и Адам био на машини. Удар га је одбацио подаље од багера. Предрадник се стресао. Кроз далековод пролази струја од бар 50.000 волти. Вероватно га је спржила. Довикнуо је багеристи да се пази, да не дира повређеног.
   Изнад Адама убрзо се створило неколико радника. Нико није смео да га дотакне. Један је дохватио неку мотку и полако га додирнуо. Ништа. Изгледа да је струја само пројурила. Деловало је као да дише. Повремено би се тргао. Млатарао је ногама и рукама, очигледно несвесно. У једном тренутку је дисање постало теже. Испрекидано. Онда се загрцнуо. Гледали су му очи. Прво су се неконтролисано окретале, а онда се поглед укочио. Изгледало је као да је човек мртав. Ноге су се димиле.

Један од радника се досетио старе помоћи за оне које удари гром. Брзо су дохватили лопате и стали да га затрпавају земљом. Макар да извуку електрицитет, док не стигне помоћ. Као за инат, мобилни телефони неколицине радника нису радили. Нема домета.
   Један од њих је с подигнутом руком у којој је био телефон, трчао што даље како би ухватио сигнал. Остали су лопатали, затрпавали шефа. Чули су оног удаљеног како урла. Објашњава лекарима шта се десило и да што пре шаљу возило. Нема ни секунде за губљење, човек се већ онесвестио.
   Могли су само да стоје и гледају Адама, док му је једино глава вирила из земље. Багериста је плакао је и кукао. Он је крив што им је шеф мртав. Само да није желео тај проклети слободан дан. Остали су га смиривали, није он никог убио. Преживеће, нема друге. Помоћ је на путу.

Решили су да га отрпају и крену у сусрет амбулантном возилу. Потрајаће док се пробију по изрованом терену, а они имају своја возила. Брзо су откопали Адама. Од шаторског крила су направили носила и полако га однели до џипа, смештајући га на задње седиште. Возач је дао гас и кренуо ка излазу градилишта.
   Само што су угледали пут, зачули су сирене. Хитна помоћ је стигла! Возач је препречио возило насред пута, да се случајно не мимоиђу. Болничари су Адама пажљиво пребацили на носила, унели у комби, прикачили на апарате. Знаци живота били су слабашни, али их је било. Уз завијање сирене, комби је полетео ка болници.
   Радници су могли само да се окупе и чекају позив колеге који је успео да уђе у санитет. Сат касније, телефон је зазвонио. Човек се јављао из болнице. Све је у реду, Адам је жив. И не само жив, већ се за неколико дана враћа на градилиште.
   Струја огромне волтаже јесте пројурила кроз њега, али је у суштини неповређен. Ако се не рачунају опекотине на прстима руке и пети, где је ушло и изашло. И изгореле чизме. А све захваљујући томе што је баш тада био изнад земље. Нешто слично као што птицама успева да стоје на жици, а да се не спрже. Адам је и даље по цео дан на градилишту. Али ни за живу главу не прилази било каквим жицама.