С окрајка историје

ЛОГОРАШ НА ДОПУСТИМА

Како је Раша Плаовић, потоњи наш чувени глумац, у Првом светском рату бежао из логора... Једанаест пута...

Када се шеснаестогодишњи Радомир Раша Плаовић нашао у Београду после уласка аустроугарске и немачке војске у октобру 1915. године, готово да није могао да га препозна. Док се пробијао ка кући, код данашњег Радио Београда, прошао је кроз Поенкареову улицу (данашња Македонска). Тешко да је наликовала на улицу. Гомила шута, греда, жица, цигала. Куршуми су још увек фијукали на све стране. А Раша је тек био приспео из Крагујевца.
   Годину дана раније, почетком лета 1914. године, запослио се у београдском Телеграфу, колико да прегура распуст. Само, тај распуст је потрајао. Био је у смени и када је стигао ултиматум Аустроугарске. Следеће године, током Макензенове офанзиве, Телеграф је припојен ономе Врховне команде. Тако се Раша нашао у Крагујевцу. Када су војска и народ кренули у повлачење ка југу, млади телеграфиста остао је у граду. Видео је улазак Немаца и убрзо пешке кренуо ка Београду.

   Код куће није било никога, сви су у бежанији, ко зна где. Раша је обилазио град, а свако мало заустављале би га честе патроле. Схватио је да му је легитимација неопходна. А тај папир издаје се у окупаторској команди града.
   Чим је крочио у двориште команде, схватио је да то није била добра замисао. Било их је више од стотине, што младих, што старијих. Изашао је официр, наредио да се построје. Одока је поделио строј на две групе. Раша се нашао у левој и завршио у подруму. Десна је добила легитимације и отишла кућама. Ови из подрума су одређени за интернацију.

Неславни трговац

   Брзо су их пребацили у двориште основне школе у Душановој улици. Спавање на слами, у подруму. Таман што су се навикли на то, потерали су их ка Земуну. Тамо их је чекао воз. Теретни, са сточним вагонима. И жандари уместо кондуктера, чисто да им кундацима покажу места.
   Неколико дана касније воз се зауставио. Сад су жандарме заменили војници. Чим су избачени из воза, интернирци су приметили црно брдо, испод њега црне бараке у реду. Сазнали су да се место зове Браунау, на северозападу Аустрије. Раша је са двадесетак ђака добио место у бараци која је убрзо прозвана „Кућа интелектуалаца”.
   А у њој – лежаји на два спрата, дугачак сто с петролејкама, где се и једе, и пише, а и перу судови. Хладноћа је толика да док мученик пере једну страну суда, друга је већ залеђена. Ако се јело у порцији одмах не поједе, замрзне се.
   Раша се деценијама касније сећао да је то што су добијали тешко могло да се назове храном. Репа, боб, уцрвљани пасуљ. Да би се као избегла једноличност, све то помешано, уз додатак некаквих помија.
   Стигли су и први гости, православни свештеници, дотерани ко зна одакле. И брже-боље су се удружили и потписали петицију да се ђаци избаце из бараке. Галаме и ремете им мир.
   ОД избацивања из бараке Рашу је спасила болест. Једва је преживео, а утом је дошло и пролеће. Таман што су помислили да је мукама крај, упућени су даље. Одредиште Нежидер, данас на самој граници Мађарске и Аустрије.
   Логор је већ био пун Срба из прека, само су им интернирци недостајали. Било их је толико да чак ни логорске власти нису могле да им измисле послове. Тако је Раша од неког друга узајмио двадесет круна и започео посао. Купио је кафу од стражара, па је кувао логорашима. Посао је брзо пропао. Кафа је била знатно јача од цене по којој је продавао, па је банкротирао за неколико дана. По глави су већ почеле да му се роје чудне мисли. Мора да побегне одатле.
   Док је смишљао како ће и куда, у логору су се појавили Мађари. Тражили су радну снагу за пољопривредне радове.
   Као на сточној пијаци, газде су ишле по строју и загледале логораше. Пипали су их за мишице, процењивали снагу. Раша је одабран тек из другог пута. Добио је преобуку, радна одела и цокуле с дрвеним ђоном. Опет сточни вагони, па на североисток.

Кроз пламен у планине

   Плаовић и још неколицина обрели су се у селу Нађ Ечед. Опет препипавање, газде бирају раднике. Раша је допао неком грмаљу, који је убрзо схватио да овај нема појма о пољским радовима. Проследио га је другоме, где је режим био мање строг. Послови код новог газде остављали су знатно више времена за планирање бекства. Па још када је стигло пролеће, младићи готово ни о чему другом нису размишљали. Убрзо се указала и прилика.
   Приметили су да се чувар недељом запија. Тако су једне недеље узели нешто хране и побегли преко зараслих њива. Упутили су се према планинама Ердеља. Плавиле су се у даљини и мамиле их.
   Бежали су целу ноћ. Није им падало на памет да пале ватру. Плашили су се потере. Али је убрзо ватра нашла њих. Чобани су заборавили да угасе ватру, па су успели да запале тресетишта. Два бегунца схватила су да им то олакшава посао. Право кроз ватру, па где изађу. Тако ће да заварају трагове, гоничи сигурно никада не би очекивали да су бегунци забасали у пламен.
   Извукли су се из пламена и зором се успентрали на неко брдо обрасло шумом. На уској стази помолила се једна жена. Раши се чинило да је анђео Господњи сишао с неба. Лепше биће у животу није видео. Боса, у сељачкој хаљини, смешила се изнуреним бегунцима. Неколико погледа касније, нестала је у шуми. Бегунци су се упутили ка кућама у долини. Можда добију неку храну. Дошуњали су се до прве куће. Куцнули су на прозор, затражили воде и хране. Уместо неке снаше, кроз прозор је прво извирила цев пушке, а потом и глава бркатог жандарма.
   Бегунци су завршили у тврђави Колошвар, данашњем Клужу, средишту Трансилваније. Апсана је била опкољена широким бедемом, по коме су шетали стражари. За сваки случај, по дворишту је стално крстарио чувар с откоченим револвером у руци, тек ако неком од робијаша на памет почну да падају сумануте замисли.
   Само што се Раша одморио од бежаније, почео је да планира нову. Пришао му је и неки Енглез, руски добровољац. Брзо су сковали план.
   Већ сутрадан, када је труба засвирала прозивку, Енглез је улетео у Рашину бараку. Натрпао је сламу испод ћебета, ставио шајкачу на врх, вероватно најстарији трик на свету. Када је прозивка завршена, заробљеници су у групи потерани на рад ван тврђаве. Два бегунца су легла у неки шипраг поред бедема, док су их другови заклањали.
   Стражари су већ дремали у празној робијашници. Чим су уграбили прилику, успентрали су се на бедем, па сурвали с друге стране. Тврђава је брзо остала далеко иза њих.

Железничар по нужди

   Опет је Раша лутао по шумама и горама. Планирали су да иду до Галиције, где ће да се предају руској војсци. Крили су се као курјаци. Пре него што би ушли у неко село, добро би га осмотрили. Ако је у средишту православна црква, могли су да уђу готово без бојазни. Село је румунско, и сељаци су углавном скривали и помагали бегунце. Или их макар нису пријављивали. Ако је протестантска, онда су у широком луку обилазили село, па макар јели корење и траву.
   По шумама су се сналазили како су умели. Енглез је убрао неке печурке. Није вредело Рашино убеђивање да су сигурно отровне. Па и сечиво ножа је поцрнело када су их пресекли. Енглез се није обазирао, скувао је чорбу. Мрко-црна, није уливала поверење. Раша се вајкао што ће јамачно ускоро морати сам да се пробија, кад Енглез умре усред шуме. Овај је само сркнуо, пљунуо и наставио даље.
   Изгладнели, банули су у неко село. А у њему две цркве. Изабрали су део који им се чинио румунским. Тражили су хране од првог на кога су наишли. Уместо хлеба, тај је извукао кратеж испод капута и потерао их ка жандарској станици. Тамо је уредно наплатио бегунце, пошто су им главе биле уцењене на пет круна.
   Поново иста робијашница. Убацили су их у двориште каљаве и пребијене као мачке. То је тек био почетак. Чекао их је и дирек, као вишеструке бегунце. Непоправљиве.
   Раши, Енглезу и тројици Руса, које су похватали успут, чувари су везали конопац око чланака, па продужили до зглобова руку повезаних на леђима. Онда се кажњеник подигне на дирек и остави два сата, са паузом после првог. Човек тако обешен, ако не нађе какав ослонац, искриви се као гудало. Рамена и зглобови хоће да излете, сузе теку, Раша мења све могуће боје. После сат времена одмор од десет минута, па наставак дисциплиновања.


ХАМЛЕТ БЕЗ ЦИПЕЛА

Радомир Раша Плаовић рођен је у Убу 7. фебруара 1899. године. После основне школе породица се преселила у Београд, где је отац започео посао. Убрзо је пропао, па су се нашли у неприликама. Зато је Раша током гимназије радио двадесетак послова и савладао исто толико заната. Од зидарског до обућарског. Студирао је хемију, али су га интересовања водила на друге стране. Тако је дипломирао на Филозофском и Грађевинском факултету. Рано је почео да се бави глумом, па се на сцени Народног позоришта појавио већ 1921. године, у улози Првог момка у комаду „Хајдук Вељко”. Стални члан постао је већ следеће године.
   Важио је за изванредног глумца, био је првак Драме, редитељ, а једно време и директор Драме. У његове најважније улоге убрајају се Хамлет, Антонио у „Јулију Цезару”, Јаго у „Отелу”, Хенрик IV, Леоне у „Господи Глембајевима”, Митке у „Коштани”.
   Био је и професор на Факултету драмских уметности у Београду. Педагогијом се бавио и на Музичкој академији у Београду. Објавио је више драма као и неколико књига посвећених глуми, режији и рецитовању.
   Преминуо је у Београду 29. октобра 1977. године. Пред крај живота говорио је да му је жао што није остао обућар. Имао би макар некакву сигурност.
   Своју логорашку епопеју први пут је испричао новинару Владимиру Дедијеру, који је то објавио у „Политици” 1935. године. Касније се редовно враћао на ову причу, увек с новим детаљима.


   Чим се мало опоравио, Плаовића су вратили у Нађ Ечед. И опет није имао мира. Првом приликом зграбио је велики хлеб и поново заждио преко поља. Земља је била гола, већ је падала слана. Задремао је у некаквом заклону. Из сна га је пренуо ударац цокуле, тачно нациљан у ребра. По повратку имао је прилику да види шта су они у Нађ Ечеду научили о методама мучења на стубу. Поново је завршио код истог газде, који га је примио као блудног сина. Ваљда су му до сада истерали бубице из главе. Нека седи на имању и чека крај рата.
   Деловало је као да га је Раша послушао. Био је миран целу зиму. Чим је ојужило, решио се да поново покуша. Спаковао је нешто хране, а нека девојка дала му је и повеће парче сланине. Али сада је научио школу.
   Докле год је био у близини Нађ Ечеда, крио се као змија. Није излазио никоме на очи, дању је одмарао, а ноћу се шуњао по пустама. После четири дана луњања, довукао се до Нађ Шонкута. У даљини су грмели топови. У току је била руска офанзива. Цела варош мирисала је на јод. Свака расположива зграда у вароши била је претворена у амбуланту. На младића у заробљеничким ритама нико није обраћао пажњу. Чак је успео да се запосли на оближњој железничкој станици. Њима је требала радна снага, њему храна, па се нико није замарао око папира.
   Требало му је месец дана да научи ред вожње. А то је прави начин за бекство. Овог пута на југ. Ко ће да тражи бегунца у возу? Тако се једним ноћним возом отиснуо ка југу.
   Прошао је Кечкемет, па и Сегедин, без већих потешкоћа. Тада је банула полицијска патрола. Раша је лепо одглумио. Извалио се на седишту, онако одрпан, и мрзовољно прозборио:
   – Газда ми је у другој класи, тражите карту од њега.
   И пандури оду. Убрзо је наишао и кондуктер. На срећу бегунца, био је то неки Чех. Ипак, на следећој станици морао је напоље. А јужно од Сегедина тражиле су се нарочите карте за пролаз. Бегунаца је било као мишева по пољима. Неки Рус саветовао је Плаовића да покуша да се успентра на кров вагона. Тако се неколико бегунаца по мраку, на некој малој станици, успентрало на воз за Бечкерек (данашњи Зрењанин). Дремали су на крову док је воз тутњао кроз Војводину.
   Пренуло га је светло. Воз се зауставио баш испод лампе. Жандари су кренули у уобичајено чишћење воза. Слепи путници разбежали су се куд који. Раша је нестао у ноћи. Наставио је даље.
   Када је прошао Дебељачу, у даљини је видео неки облак. Није се кретао. Схватио је да је то планина. Авала!
   Три дана је лутао по дунавском риту, насупрот Вишњице. Најзад је набасао на неке аласе, који су га пребацили у Београд. Сакрио се на Новом гробљу. Дрвене ђонове прекрио је олуцима обраслим у траву, како би мање клопарао около.

   Убрзо се обрео у рођеној кући. Отац је у међувремену умро. Укућани су се изненадили. Раша се добро сећао да се и нису баш обрадовали, бегунац је доносио само невоље.
   Град поново није могао да препозна. Прљав, рушевине од бомбардовања нико није чистио. Свуда редови. Хране мало и ретко. Зато је морао да се запосли. Захваљујући другарима, нашао је послић у некој канцеларији. Било му је још теже него у Мађарској.

Добровољна предаја

   Људи су се изменили. Неки се уортачили са Швабама, због ситног ћара. Раша је видео да је на терету и својима, код куће. Сваког дана бивало је све горе. Зато је отишао на једино место где не би требало да буде. Право у команду. Пред забезекнутим командантом стао је мирно и тражио да буде враћен у логор. Раша Плаовић био је вероватно једини у том рату који је своје име својеручно записао у списак заробљеника за транспорт у логор. Дошао је уредно на станицу, стао у врсту и после прозивке ушао у вагон.
   Док се он ломатао по мађарским пустама, логор се унеколико изменио. Било је лакше него на почетку рата. Стизали су пакети, а Раша је постао посилни код команданта логора. Тако је добио пропусницу за излазак у град. Наравно, побегао је првом приликом. Али не према Србији или Русији, већ у село где је служио. Ваљда је хтео да се похвали да је стигао до Београда. Иако га је штитило цивилно одело, колико-толико, неколико пута су га хватали и враћали. Само, дирека више није било. Двојна монархија већ је добрано била начета, а убрзо је и сасвим пропала. Тако је Раша поново завршио у Београду. За разлику од претходних једанаест, овог пута нико га није јурио.

Број: 3497 2019.
Аутор: Немања Баћковић