ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ЉУЉАЈ МЕ НЕЖНО

Џипом је приспео на ивицу пута преко којег се ваљала бујица. Мислио је да може да прође. Убрзо се испоставило да му је то најгора одлука у животу. Можда и последња?

Тридесетпетогодишњи Маргарито Мартинез Ернандез 21. марта ове године гледао је да што пре стигне до посла. Киша је падала без прекида још од претходне вечери, што се у том делу Калифорније, у близини Санта Кларите, и не дешава често. Зато је Ернандез хитао ка газдинству где је радио као баштован. Желео је лично да се увери да је поплава поштедела башту о којој је бринуо. Сео је у теренско возило и кренуо на пут.
   Понегде би наишао на трагове олује, понегде су киша и бујице однеле део пута. Ипак, теренац је пролазио без по муке. Неколико пута морао је да скрене с пута, да би се убрзо вратио. Тако и до главног друма који је водио ка имању. Ако земљана стаза може да се назове друмом.
   Када је дошао до ивице, ипак је морао да стане. Уместо земље, ваљала се блатњава вода. Оближњи поток толико је набујао од кише да се излио по путу, вода је надирала ка југу. Возач је размишљао шта да ради. Возило јесте теренско, јесте јако, само он нема представу о томе колико је бујица дубока. А није сигуран ни колико је брза. Опет је погледао око себе. Две тоне челика у којима је седео су га охрабриле. Нагазио је педалу гаса. Џип је прегазио ивицу пута и улетео у бујицу.
   Неколико секунди касније Ернандез је схватио колико је погрешио. Возило је превалило свега два или три метра, а онда се укопало. Није помагало што је газио по гасу. А онда је осетио како га бујица гура и окреће. Доскорашњи поточић носио је велико возило као да је кутија шибица.
   Није прошло више од минут или два, а Ернандез је с ужасом схватио да га је вода однела готово педесет метара низводно од места на коме је ушао у поток. Одједном, возило је ударило у нешто. На тренутак је одахнуо. Сетио се да је ту нека велика стена, коју пут заобилази. Макар се зауставио. Убрзо је схватио да је то најгора ствар која је могла да се догоди.
   Возило се заиста зауставило на стени. Само, бујица се није смањивала. Гурала је теренац, све док Ернандез није осетио да се преврће преко стене. Вода је наставила да га тумба. Неколико секунди касније, после много превртања, џип је остао преврнут, под углом од неких четрдесет и пет степени. Изубијан, изгребан, готово у несвести, возач је приметио да је кабина сад потпуно огрезла у блатњавој води која брзо продире унутра.

Помислио је да му је дошао крај. Знао је за савет да би ваљало да сачека да се кабина напуни водом, па да тек онда да покуша да отвори врата. Није могао ни појас да одвеже, а камоли нешто више. Нигде у околини нема људи. Готово је.
   Ипак, људи је било. Одмах иза њега на стази нашло се доставно возило. Унутра су били човек и девојка. И гледали су како бујица носи и преврће Ернандезов теренац. Човек је излетео из свог возила, трчао по обали. Од силног растиња никако му није успевало да га прати.

Вратио се до свог возила и дограбио сајлу за вучу. Покушао је да је употреби као ласо. Првих неколико покушаја је пропало. А онда, када је већ решио да дигне руке и смисли нешто друго, сајла се закачила за браник. Човек је повукао, цимао из све снаге. Сајла ни да мрдне. Добро је, делује да се омча затегла. Други крај везао је за повећу стену у близини. Сајлу ће да употреби као мост. А и тих неколико метара увијене челичне жице ваљда ће издржати тежину теренца. Само да бујица не настави да га преврће.
   Загазио је у бујицу држећи се за сајлу. Од силине воде једва да може споро да корача. Можда и превише споро за човека у потопљеном возилу. Зато је решио да се узвере на сајлу, и тако стигне до теренца. Неколико пута се свом тежином окачио да испроба да ли ће да издржи још и његову тежину. Метално уже је издржало.
   Човек је полако напредовао. Руке и ноге боле, шаке су већ одране, крв капље у блатњаву воду. Али наставља. Сваке секунде све је ближе. Сада већ види несрећника у кабини. Не делује као да се бори. Или је онесвешћен, или се једноставно предао. Зато он не сме да стане.

Као да је прошла вечност док се обрео на преврнутом теренцу. Покушао је да отвори задња врата, али без успеха. Заглављена су од превртања. Онда је почео да удара по задњем стаклу. Песницама, па ногама. Прозор никако да попусти. Тада је зачуо урлање. Допирало је с обале. Девојка која је неколико минута раније била с њим у колима плакала је и вриштала. То је била његове нећака. Плашила се да бујица не нанесе нешто огромно, дебло или камен, и однесе и теренац, и човека унутра, и њеног ујака који управо скаче по прозору. А он није обраћао пажњу. Само јој је довикнуо:
   – Добаци ми камен!

Девојка се растрчала по обали, није знала колики камен тражи. Показивала му је шта је нашла, али сви су били мали. Коначно је дограбила повелик комад стене. Ујак јој је махао да га баци. Ако промаши, тешко да ће бити друге прилике. Нациљала је колико је могла и хитнула камен. Човек се извио да га дохвати. На тренутак је деловало као да ће и он да заврши у блатњавој, брзој води. Млатарао је рукама, али је успео да одржи равнотежу и зграби камен.
   Секунд касније довикнуо је Ернандезу да се склони од прозора и да заклони лице. Онај унутра га је послушао. Зачуо се ударац каменом о стакло. Издржало је. Још један. Видело се напрснуће, али није пукло. Коначно, човек је подигао камен и из све снаге га забио у стакло. Чуо се прасак, чак ни бујични поток није успео да га заглуши. Срче је било на све стране, али је прозор отворен.
   Човек је ногом рашчистио остатке стакла. Превио се преко оквира и посегао за Ернандезом. Када га је дохватио, приметио је да извлачење иде тешко. Па онај унутра је још везан! И никако му није полазило за руком да се ослободи. Тада се спасилац досетио да у џепу има нож. Расклопио га је, брзо пресекао појас. Дохватио је Ернандеза за руке и мало-помало га извлачио из кабине. Теренац се опасно дрмао и тресао. За неколико секунди на возилу које је постајало опасно климаво стајала су двојица људи. И морали су преко оне сајле.
   Ернандез је оклевао. Помислио је да не би било лоше да остану ту где су и сачекају помоћ. Други човек је на то само одмахнуо руком. Први балван који бујица донесе однеће и возило и њих. Неће да помогне ни сајла. Морају на обалу.

Први је ишао Ернандез. Ухватио се и отиснуо низ сајлу. За њим је ишао спасилац, држећи се за сајлу само једном руком. Другом је придржавао Ернандеза. Ногама је покушавао да напипа чврсто тло испод површине. Напредовали су полако, обала се примицала.
   Најзад се Ернандез сручио на блатњаву обалу. За њим се други човек испентрао преко ивице. Потпуно исцрпљени, чекали су да стигне помоћ. А онда су решили да сами крену у болницу. Човек је одвезао Ернандеза на прегледе. Чим га је оставио на пријемном, изгубио се. Нико му није сазнао ни име.

Број: 3473 2018.
Аутор: Н. Б.
Илустратор: Зоран Свилар