Обећања лудом радовања

ЛАЖНИ СТЕНЛИ КЈУБРИК

Свет је био згрожен понашањем славног америчког редитеља... све док није откривено да је реч о једном преваранту

Тог маја 1991. године Ентони Фруин имао је пуне руке посла. Осим што је испуњавао свакодневне обавезе као лични помоћник чувеног америчког редитеља Стенлија Кјубрика (1928–1999), морао је да одговара на неуобичајено велики број телефонских позива. Највише их је било од извесног Руперта из Брајтона, младог модног креатора који се представљао као лични пријатељ господина Кјубрика. Руперт је зивкао од јутра до мрака, а како је време пролазило, постајао је све узнемиренији што његове поруке остају без одговора.
   „Не разумем зашто ми се не јавља. Променио је кућни број телефона, а ни на писма ми не одговара. Замолите га да ме позове.” Тако је отприлике звучао Руперт у једном од десетина позива које је Ентони био приморан да слуша сваког дана. Када је коначно обавестио редитеља да његов пријатељ из Брајтона не одустаје од тога да се повеже са њим, Кјубрик је кратко рекао: „Руперт? Брајтон? Никад чуо!” Убрзо после тога, обојица су заборавила на мистериозног човека, али тек тада је кренула права стихија лажи и обмана.



   Ко је заправо био Руперт? За почетак, није био модни креатор, нити се тако звао. Стенлија Кјубрика није ни на улици мимоишао, а камоли био његов пријатељ. Када се родио, 1934. године, у сиромашном лондонском предграђу Вајтчепел, име му је било Алан Јаболовски, а касније му је у документима стајало: Алан Конвеј. Никакве везе са филмском индустријом није имао, али се зато извештио у лажима, лоповлуку и преварама још у младости.
   Док је био Јаболовски, препричавао је људима измишљене пустоловине о томе како је побегао из Пољске са својом јеврејском породицом док су им нацисти били за петама. Већ у детињству боравио је у поправним домовима због ситних крађа. Када је постао пунолетан и преузео име Алан Конвеј, озбиљно је почео да злоупотребљава алкохол и разне пилуле. Затварали су га с времена на време по тамницама широм Енглеске јер није могао да се суздржи од кривотворења чекова и непристојног понашања на јавним местима.
   Чинило се да ће се скрасити када се, 1971. године, оженио и добио двоје деце. Тај спокој није потрајао из простог разлога што је Конвеј више уживао у љубавним пустоловинама са мушкарцима. Напустио је дом и наставио са животом који му је више одговарао. То је значило свакодневно опијање, крађе, злоупотребе и преваре, па онда опет мало „паузирања” по затворима.

Баханалије на туђ рачун

   Шта је тог маја 1991. године натерало Конвеја да сву своју пажњу и обмањивачке способности усмери на Стенлија Кјубрика? О томе се и даље распредају различите приче. Пошто је добро намучио Кјубриковог помоћника Ентонија свакодневним позивима, одлучио је да настави са насумичним окретањем бројева канцеларија у продуцентској кући „Ворнер Брос”, са којом је редитељ имао уговор. Остављао је поруке као Марк из северног Лондона који има свој рок бенд и мора нешто хитно да се договори са Кјубриком. Следећег дана представљао се као глумац Гранџ који зове да би се договорио око обећане му улоге. Био је и богати Нигеријац који је намеравао да финансира снимање новог филма, али под условом да све улоге добију црнци. Било је ту још много измишљених ликова и све више позива...
  Онда је једног дана Алан одлучио да превару подигне на виши ниво. Ако већ редитељ не мари да му одговори на позиве, онда ће он сам постати Стенли Кјубрик! Врло брзо се уживео у нову улогу. Почео је да крстари улицама Лондона, нарочито ноћу. Одлазио би у најскупље ресторане и клубове где је, без икаквог страха или задршке, говорио људима да је управо он чувени редитељ. Људи су били одушевљени.
   Да би уграбио добру вечеру на туђ рачун, лагао је младе глумце да ће им обезбедити улоге у својим филмовима. Несрећници су му плаћали обилне оброке и много пића, иако су и сами били у беспарици. Нема везе, „Кјубрик” им је обећао да ће филмски студио надокнадити све трошкове. А онда би лажни редитељ само нестао у тами.

МАЛО А МОЋНО

Стенли Кјубрик снимио је свега 16 филмова, по некима недовољно с обзиром на његову даровитост. Ипак, свако од ових остварења оставило је дубок траг у светској кинематографији. Нека од њих су: „Спартак” (1960), „Лолита” (1962), „2001: Одисеја у свемиру” (1968), „Паклена поморанџа” (1971), „Исијавање” (1980), „Бојеви метак” (1987). Већину својих филмова потписао је и као сценариста. Јединог „Оскара” добио је 1969. године за специјалне визуелне ефекте у „Одисеји”.

   Није га зауставило ни то што је био потпуно ћосав. Врло важан детаљ за све оне који знају да је Кјубрик био препознатљив по густој бради. Многи нису обраћали пажњу ни на то што је познати редитељ много више уживао у мушком друштву, неретко у геј-баровима. Људи су му веровали.
  Логично се поставља питање како му је све ово полазило за руком. Алан није имао готово никакве спољашње сличности са човеком којег је опонашао. Такође, био је Британац, па тешко да је могао сасвим успешно да „скине” амерички акценат. Одговор је, у ствари, сасвим једноставан. До средине деведесетих година прошлог века Стенли Кјубрик се толико ретко појављивао у новинама, на телевизији, или посећенијим јавним местима, да већина људи, осим најближих сарадника, није ни знала како заиста изгледа. То је Конвеју само олакшало посао. А како је Кјубрик у то време боравио на свом имању у Енглеској, није било чудно што се увече појављује у клубовима престонице.
   Тако је преварант имао прилике да ужива у плаћеним баханалијама скоро две године. Повремено су до филмског студија стизале вести да је редитељ виђен у неким сумњивим локалима и да се у њима није понашао пристојно. Препричавања су ишла од уста до уста, и било је неминовно да стигну и до самог редитеља. На чуђење његових сарадника, Кјубрика је у први мах цела прича забавила. Тек када је поближе чуо подробности, нарочито о томе да су многи невини људи били жртве преваре, схватио је да се имитатору мора стати на пут.

Нова жртва

   Конвеј је сам себе одао оног тренутка кад се претерано уживео у улогу. Најпре је, у јулу 1993. године, покушао да обмане Френка Рича, чувеног филмског критичара. И том приликом је, додуше, добио бесплатну вечеру, али Ричу је све време његово понашање било чудно. Сутрадан је позвао студио и сазнао да градом шета лажни Стенли Кјубрик. Власти су појачале истрагу. Конвеј је убрзо направио следећи лош корак када је, на редитељево име, успео да потпише уговор о куповини једног кафића у отменом делу града. На основу тих докумената су му и ушли у траг.
   Алана Конвеја су наоружани полицајци изненадили у полупразном изнајмљеном стану у предграђу Лондона. Био је толико пијан да у првом тренутку није знао шта се дешава. Отрежњење је донело и суочавање са не тако пријатним чињеницама – схватио је да је направио озбиљан прекршај и да га вероватно опет чека робија. У међувремену су вести о хапшењу процуриле у јавност. Прича је била колико невероватна толико и забавна, па су људи једва чекали да сазнају нове појединости.
   Док је трајала халабука, преварант је одлучио да спас нађе у лудилу. Чим су га пустили уз кауцију, сам се пријавио у болницу за душевно оболеле, како би стручњаци покушали да му објасне зашто се једног дана пробудио и одлучио да буде Стенли Кјубрик. И лекари и новинари приписивали су му многе дијагнозе, али се до данас не зна прави одговор. Кјубрик је одустао од сваког даљег кривичног гоњења. У интервјуу који је 1997. године дао енглеској ТВ станици „Би-Би-Си” (наравно, уз новчану надокнаду), Конвеј је тврдио да је у то време заиста и сам веровао да је познати редитељ.
   Људи из света филма касније су чули да је нашао нову жртву, још једног познатог редитеља, Британца Џона Шлезингера. Гласине никада нису проверене. Конвеј није поживео довољно да разради свој глумачки дар. Умро је је у децембру 1998. године, само неколико месеци пре Стенлија Кјубрика.