С окрајка историје

КАСАПИН У ГРАДУ СВЕТЛОСТИ

Усред ужаса Другог светског рата Паризом је харао масовни убица...

Јула 1942. године Париз је био прилично миран град. Гестапо је ревносно радио свој посао, малобројни припадници Покрета отпора углавном су били у дубокој илегали. Задовољавали су се мањим подухватима, пропагандом, повезивањем, стварањем мрежа сарадника. Повремено би направили неке мало веће диверзије. Клонили су се убијања припадника немачке оружане силе, па је међу потоњима Париз одржао предратну репутацију.
   Укратко, ко би од војника добио Париз као место за одмор после борбених дејстава, сматрао се срећковићем. Како и не би, у односу на руску зиму, блато, метке. Овде све бљешти, кафане раде као пре рата, куплераји такође. Немци су се осећали безбеднима, о чему сведоче бројне војничке фотографије.

Пут без повратка

   Ипак, надлежни у париској испостави Гестапоа ненадано су се узмували. Схватили су да нешто не штима. Не, нису у питању непријатељски погледи париских кафеџија и куплер-мајстора, већ нешто много озбиљније. Очигледно је у граду успостављена нова мрежа Покрета отпора којој не успевају да уђу у траг. Само, та мрежа не саботира, већ на сигурно пребацује проказане припаднике Покрета, да се не говори о многим Јеврејима. Бар онима који су преживели велику рацију јула 1942. године, када је више од 13.000 париских Јевреја за 48 сати отишло на пут без повратка.
   Гестапо усред ноћи затвори улицу, истрче из аутомобила заустављеног уз шкрипу гума, улете у зграду. Врата одређеног стана претворе се у хрпу иверја, унутра нахрупе људи у кожним мантилима. А од Јевреја ни трага ни гласа. Дешавало се да затекну стан из којег је власник испарио неколико минута пре упада. Како је то Гестапо обичавао, цео комшилук био би недељама касније под присмотром. Проверавала се пошта, поготово она упућена рођацима несталих. А међу том поштом често се појављују писма из Аргентине.
   Људи су под пуним именом и презименом обавештавали своје да су коначно стигли на сигурно, преко Португалије. А та имена и презимена иста као са оног списка Гестапоа. Како онда људи у кожним мантилима, страх и трепет поробљене Европе, да не побесне? Неко их вуче за нос. А тај неко је очигледно доктор Еуген, који се у помиње сваком писму.



   Доушници су се растрчали на све стране, да би сазнали нешто о тајанственом доктору. По кафанама покушавају да ухвате везу, побегли би негде ван Европе, али не знају како. Игра је трајала месецима, током којих су углавном наилазили на зид ћутања. А онда је један доушник својој вези у Гестапоу саопштио да је вероватно успео. Упознао се с неким човеком, посредником за бекство. Међутим, ни тај није био наиван. Могућег бегунца проверавао је недељама. Овај је од надређених добио упутство да буде стрпљив, ухвати везу, само да сазна право име доктора. Све остало је њихова брига.
   Најзад, доушник је јавио да је састанак заказан за сутра, да иде право лекара. Гестаповци су одредили пратњу, па се свуда око места састанка необично умножио број људи који крајње заинтересовано читају новине на ћошковима. Доушник је нервозно цупкао, а онда му је пришао црномањаст човек. Кренули су негде. Читаоци су одложили новине и одлепили се од ћошкова.
   Међутим, неколико минута касније учинило им се да јуре духове. Она двојица једноставно су се изгубили. Гестаповци се нису превише нервирали, њихов човек ће да сазна идентитет лекара. После подношења рапорта, остаје само да се припреми хапшење. На њихову несрећу, од рапорта није било ништа. Ни од доушника. Није се појавио недељама касније. Никад више.

Комшијска дојава

   Док се Гестапо мајао с доктором Еугеном, на столу обичних инспектора из криминалистичке полиције почеле су да се множе пријаве о чудним стварима нађеним у Сени, ппраћене извештајима с аутопсије. Пецароши би свако мало извукли нешто што није подсећало на рибу. То су били делови тела. Овде рука, онде нога, тамо је неко извукао цео труп. Убрзо су почеле да стижу и пријаве да су сличне страхоте нађене и у ђубретарским камионима. Инспекторима је постало јасно да се срећу с нечим о чему су само читали. Масовни убица хара Паризом, и то усред окупације. Убрзо је цела париска полиција била у потрази за монструмом.
   Било им је јасно да је човек далеко од аматера. Делови тела били су врло прецизно исечени, починилац добро познаје анатомију. Врло могуће, лекар. Почели су да проверавају све париске ординације. Нигде да се поклопе спискови несталих и спискови пацијената. Уз Сену су постављене страже, агенти у цивилу чекали су да се појави неко са сумњивим пакетом. Месецима су трагали, али су се лешеви само множили. Убица је убрзо добио надимак „Париски касапин”.
   И онда су 11. марта 1944. године полицајци нису добили једну уобичајену комшијску пријаву. Људи из Улице ле Сиер жалили су се на неподношљив смрад из суседне зграде. Дежурни позорник јавио је да се и димњак зграде запалио. Стигли су и ватрогасци, који су убрзо позвали још полицајаца, из криминалистичке полиције. У једном од станова у који су провалили да гасе ватру, затекли су стравичан призор. Камин пун угљенисаних костију. Инспектори су убрзо утврдили да су људске. И не само кости. Разни други остаци напунили су ложиште. Полиција је целу кућу преврнула наопачке. У подруму, још гори призор. Ископана јама, пуна људских остатака. Очигледно поливених киселином, месецима уназад. Одатле је потицао и онај смрад. Навикнути на много шта, инспектори су излетали из подрума с руком преко уста. Испоставило се да стан припада доктору Марселу Петиоу. Један од полицајаца, повезан с покретом отпора, препознао је доктора с фотографије. Само, он га је познавао под именом Еуген. Био је то онај добри доктор који је спасавао Јевреје и остале. А испоставило се да је Аргентина заправо париски подрум.
   Клупко је почело да се одмотава. На једвите јаде ишчупали су неке податке од Гестапоа. Довољно да склопе причу. Доктор је организовао прихват невољника. Говорио им је да понесу своје ствари, а да ће их он пребацити даље. Када би дошли у ординацију, убризгавао им је инјекцију. Пелцовање захтевају аргентинске власти, уверавао их је. А у шприцевима цијанид. Потом би их упутио у подрум, где је посматрао како умиру у мукама. Тела би комадао, палио, потапао у киселину или бацао у Сену. У стану је нађено 49 кофера. који су припадали жртвама. У Паризу је убрзо почео лов на човека.

Лов и улов

   Само што је „Париски касапин” нестао. Немци су убрзо добили већу главобољу, Савезници су се искрцали у Нормандији и они су се повлачили према Берлину. Французи су трагали, вести се нису скидале с насловних страна, али без успеха.
   Задатак да нађе доктора добио је и капетан Анри Валери, који се посебно истакао у ослобођењу Париза 25. августа 1944. године. Додуше, нико од припадника Покрета отпора га није знао, али нема везе. Човек је испитивао заробљенике и добијао податке које нико други није. Њему су поверили задатак да нађе Петиоа. И он се дао на посао. Фотографија доктора раздељена је војницима, становништву, испитивани су сви који су могли да имају било какве везе. Ништа!
   Током истраге Валерију је дошао један новинар. Показао му је писмо, адресирано на редакцију која је месецима пратила случај. А у потпису, доктор Петио. Тврдио је да му је све намештено, да нема говора ни о каквим убиствима. Ако и има, може да се прича само о убиствима издајника и немачких доушника. Невиних људи свакако не. На писму печат Париза. Значи, још је ту. Лов се наставља.
   Валери је организовао заседе на станицама метроа. Људи су загледали путнике, шуњали се по маси. Одједном је један путник почео сумњиво да се понаша и брзо се удаљио од патроле. Валери је појурио за њим, али га је ухватио неки полицајац. Ухваћени човек се тресао. На једвите јаде је процедио да је препознао Валерија, из рата. Само, тада није имао браду, био је лекар и презивао се Петио.
   Суђење је трајало месецима. Петио се бранио да су му Немци наместили, да је он помагао Савезницима, лио крв и зној. Наводио је разне акције, све одреда успешно завршене. Разни обавештајни официри позивани су за сведоке. На Петиоову несрећу, ниједан није могао да се сети наречених акција. Напротив. Доказано је да је убио 27 људи. За остале тужилаштво није могло да обезбеди чврсте доказе. А било их је више од 60. Коначно, „Париски касапин”, „Доктор смрт”, „Вукодлак” гиљотиниран је 25. маја 1946. године.