ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

КАКО ЗАЈАХАТИ АЈКУЛУ

Схватио је да је то једини начин, да обавије грабљивицу рукама и ногама и тако је онемогући да отвори чељусти. За дивно чудо, успевао је у науму.

Џон Адамс стајао је на узвисини поред обале, изнад плаже Алдинга, педесетак  километара јужно од Аделаиде, у Аустралији. Двадесетпетогодишњак је пажљиво загледао обрисе коралног гребена испред себе. Тог 10. новембра прошле године жена Кеј испратила га је из куће, тужна што и она не може са њим на роњење и у подводни риболов. Трудници је лекар забранио да иде. Ово је био један од свега неколико пута да неће заједно да зароне око гребена.
   Гребен Алдинга рај је за риболовце. Описују га као подводну џунглу, богату свим могућим врстама рибе. И сада се Џон спремао да зарони.
   Био је у црном ронилачком оделу. Чим се мало одмакао од обале, навукао је маску  и заронио. У руци је носио пушку за подводни риболов. Као и увек, ронио је на дах. Могао је да зарони дубље од тридесет метара и под водом без икаквог напора издржи два минута. За собом је вукао врећицу за рибу. Закачена конопцем за појас, била је и сигурносна мера. Чим би убио неку рибу, одмах ју је стављао у кесу, да свежа крв не би привукла праве морске ловце. А ти ловци, велике беле ајкуле, умеју да допливају до гребена. Готово су одомаћене у водама Јужне Аустралије, али ретко залазе ближе обали. Неко је израчунао да је вероватноћа сусрета рониоца на дах и ајкуле 1 : 11.500.000. Дотични има мало већу шансу да добије Оскара. Зато се ни Џон није много бринуо.
Иако је било топло и ведро, поветарац је ваљао таласе. Сасвим довољно да испод површине видљивост буде слаба. Вода је била замућена, али то за Џона није била  тешкоћа. Знао је да је око гребена знатно прозрачније.
   Урањао је и зарањао. Воду су секле стреле из пушке, а она кеса полако се пунила. Подне је увелико прошло када је осетио умор. Још један зарон и готов је.
   Решио је да последњи пут урони на испусту гребена ка отвореном мору. Дубина на том месту је између осам и двадесет метара. И баш тамо је видео повелику рибу. Пливала је близу троугласте стене, а онда је одједном нестала. Џон је био сигуран да је тамо негде и даље, сакривена. Није имао намеру да пропусти такав плен.
   Отпливао је до места где је била стена. Застао је на тренутак, да се одмори. Поново је навукао маску, ставио дисаљку и с површине разматрао како да се неопажено приближи риби. Онда је приметио да је ту још једна. Одлично, ако промаши једну, или ако побегне, имаће прилику за поправни.

Неколико пута је дубоко удахнуо. Последњи дах је задржао и заронио. Полако се спуштао ка стени, намеран да је заобиђе и рибама приђе из сенке. Пушка је спремна. Надао се чистом поготку, руке је истурио далеко испред себе. Полако је пливао изнад морске траве. Рибе се нису узнемириле, и даље су биле код стене. Одједном је све потпуно утихнуло.
   Та тишина је зачудила Џона. Никада тако нешто није осетио ни доживео, чак ни у тихом подводном свету. Готово заглушујућа тишина. Трајало је то неколико тренутака. А онда га је нешто ударило, с леве стране. Толико велико и брзо, да се за тренутак запитао откуд воз испод воде. И сада га је то нешто вукло. Почело је да му се мрачи.

   Притисак на леђима и грудима био је неиздржив. Као да је у хидрауличној преси. Осећао је да му унутрашњи органи под притиском мењају места, оно што је било на левој страни, сада је набијено на десну. Није му било јасно шта се дешава. Покушао је да се искобеља, али је стисак постајао јачи. Онда је схватио. Ајкула! Ухватила га је у раље и сада га носи кроз воду. Изгледа да ипак неће да добије оног Оскара.

Није могао да види грабљивицу, али је осећао да је огромна. Зуби су се склопили око груди и леђа, док му је лево раме готово прогутала. Лицем је био окренут од звери. Иако престрављен, није осећао бол. Још не. Само онај стравичан притисак. Покушао је да забаци руке позади и дохвати главу животиње. Циљао је очи. И успео да их погоди. Притисак је попустио, макар мало. Ајкула је отворила чељусти.
   Покушао је да се одбаци и отплива даље. У том покушају десна рука је некако завршила у раљама. Сад је осећао бол, такав какав није могао ни да замисли да је могућ. Да човек тако нешто може да издржи. Шири се целим телом, а не може ни да урла.
   Повукао је руку кроз прилично затворене чељусти. Осетио је како се месо гули, крв боји воду, бол га раздире, али је коначно слободан. Млатарао је и рукама и ногама, у нади да ће да отера грабљивицу. Запливао је навише. Неколико секунди касније био је на површини. Удахнуо је. Али, још није било готово. Ајкула ће да се врати по плен. Тек га је начела. Тако је и било. Видео је како из дубине долази црна сенка. Убрзо је под стопалима осетио рапаву кожу. Своја пераја одавно је изгубио.
   Нема му друге него да зарони. Рукама је обухватио ајкулу и буквално је узјахао. Схватио је да је то једини начин, да обавије грабљивицу рукама и ногама и тако је онемогући да отвори чељусти. За дивно чудо, успевао је у науму. Чудовиште га је повукло у дубину. Осећао је да ће плућа да му експлодирају. Ноге је одрао о камење. Ајкула је покушавала да га отресе. Извијала се, док се он грчевито држао. Не може више, остаће на дну. У једном тренутку ју је пустио и одбацио се ка површини. Мора да удахне.

Кад је дошао себи, површина воде била је гримизно црвена. Од његове крви, схватио је. Видео је њено пераје педесетак метара даље. Ајкула је била ту и спремала се за нов напад.
   Што је била ближе, више му је наликовала на торпедо који хита право на њега. Сада је могао боље да је погледа. Није било сумње да се ради о великој белој. Или, белој смрти, како су је обично називали. Стресао се од језе. То му је једино остало.
   Кроз главу му је пролетело да је ајкула ловац. Он је плен. Усамљен у њеном станишту, био је будући оброк. Могао је само да чека. Удахнуо је и помолио се. Помислио на Кеј и бебу. Још се није ни родила, а остаће без оца. Ајкула је била све ближе. Двадесетак метара. Па десетак. Пет. Види јој очи. Разазнаје сваки детаљ. Преблизу је. Готово је.

А онда се догодило нешто невероватно. Свега метар од Џона ајкула је скренула и готово пролетела поред. У неверици је гледао како леђно пераје сече површину воде и удаљава се. Готово да је одахнуо. Тада га је нешто повукло за грабљивицом.
   Требало му је неколико секунди да схвати шта је посреди. Она врећа за уловљену рибу. Ајкула се устремила на нови плен. Прогутала ју је и повукла Џона, коме је врећа била везана за појас. Покушавао је да откачи узицу, али је била толико затегнута да је успео само да повреди прсте. Не може да откопча појас и тако се ослободи, а ајкула га и даље вуче. Ронилачки нож је изгубио током првог напада. Руком се држао за узицу. Вукао је. Онда је уже коначно попустило. Поново је био слободан.
   Када је испливао, у близини се нашао чамац. Посада га је извукла из мора. После су му рекли да су чули:
   – Ајкула, ајкула!
   То им је и скренуло пажњу. Узвик и море које се црвенело од крви.
   Престрављени повредама, брзо су га пребацили на обалу. Хитна помоћ превезла је Џона у болницу, где је једва преживео неколико операција.