Једи колико можеш

КАД СУ ОЧИ ГЛАДНЕ

Недавно је један ресторан у Кини ставио кључ у браву, јер су гости превише јели и нису желели да оду кући...

Су Ђе, власница ресторана „Ђаменер” у Ченгдуу, граду у кинеској провинцији Сичуан, почетком јуна дошла је на нову пословну замисао. Врло једноставну и нимало оригиналну. Посетиоци су могли да плате 120 јуана, око 19 америчких долара, и да куване оброке у ресторану без икаквог ограничења једу цео месец. Су је била спремна на губитке, али сматрала је, као и управник ресторана, да ће дугорочно остварити корист. Могла је да рачуна како ће добављачи да јој понуде повољније услове и цене, рекламу, више сталних посетилаца... Оно шта није урачунала је општа глад мештана.
   Ресторани последњих десетак година често прибегавају врсти рекламе „Поједи колико можеш”. Она укључује једнократно плаћање и неограничену храну у неком временском року. Обично се сматра да човек у просеку може да поједе око пола килограма хране за један оброк. Онда се рачуна просечан број гостију, користе ситни трикови тако што је на трпези више јефтиније хране.
   Ресторан „Ђаменер” је озбиљно погрешио у проценама.
   Већ првог дана промоције испред ресторана је у осам ујутру чекало око 500 посетилаца. Велики број њих није излазио из ресторана све до затварања. И тако је било сваког дан, само се број повећавао. А и губици ресторана. За десетак дана „Ђаменер” је био у дуговима у износу од 500.000 јуана, односно око 78.000 америчких долара. Добављачи су само делом одговорни за оволике губитке. Власница је морала целом особљу да плаћа прековремени рад, чак и да запошљава привремене раднике.
   Две недеље после отварања Су Ђе је ставила кључ у браву ресторана.
   „Све је то била лоша процена”, изјавила је. „Нисмо рачунали на број посета, као ни на то да ће људи седети у ресторану целог дана. Ти људи једноставно нису хтели да оду. Живели су у ресторану, јели, пили, чак и спавали. Неки су се бунили што морају ноћу да оду кући.”