За читање и уживање

Јелица Грегановић и Момо Капор

СИРОТИЊСКЕ СРЕЋЕ

Сиротињске среће биле су беле и црне. Прве су стизале у јунско доба, а црне одмах после Петровдана, када дани прикувају од летњих спарина. И једнима и другима, без обзира на колорит, радовала су се деца и кокошке. Бабе, мајке, стрине и остале припаднице женског корпуса ужасавале су се времена кад те среће зру, предосећајући да их чека повећана потрошња воде и времена у циљу прања деце. Ако је утеха, бар кокошке нису морале да се перу.
   Расле су, као и презрени пискавци, на сокацима, уз јендеке. Нико их није садио, ни неговао, саморасло су се наметале, великодушно хранивши све који код куће боље нису имали. Наравно, имале су и домаћинска издања, али никада и место у оном првом дворишту кроз које пролазе гости. За њих је било довољно и сврсисходно да живе у дворишту којим су владале кокошке, понеко слободоумно прасе, куче-чуваркућа и звуци осталих животињских становника сеоских имања.
   Сазревање беле среће оглашавано је дреком кокошака, које су тада напуштале свој филозофски мир и кратке кораке, почевши да се боре и черупају као да им је задње. Зато су припаднице женске кућне чељади повремено утрчавале на дворишни ринг, метлом растерујући помахнитале кокоши. Деци нису давале вето на конзумацију. Бело се не види, јес лепљиво, али савладиво.
   Паника је настајала када би почела да стиже црна срећа, одговор на питање у укрштеним речима, „Воћка, три слова – дуд”. Што је иначе и највећа част која је дуд и дудиње могла да снађе. Ако се изузме чињеница да дудови својим листом доприносе процесу производње свиле, што у Шумадији није баш  релевантан комплимент.
   Дакле, сазревање црног дуда било је права покора за све који су детињство превазишли, дочим је за припаднике дечјег корпуса то било сушта срећа. Добар је бели дуд, није да није сладак, ал некако сувише на гусенице подсећа, гадно да га једеш. Најбољи је за бацање за врат, јер изазива количину вриштања несразмерну својој маленкости. Али, црне дудиње, оне су права прасећа радост, ем се наједеш као горепоменута свилена буба, ем се њиме тако улепиш и умусавиш да ти кожа буде не црна, него готово љубичанствена.
   У време мог детињства сезона црног дуда почињала је јутарњим поздравом одраслих:
  „Немо’ да те видим близу оног црног, оплавићу те!”
   У то време политичка и остале коректности нису још биле патентиране, тако да се деци смело претити на начине који су данас незамисливи са становишта заштите дечјих права. Наравно да те претње нису ни близу помагале онолико колико је радила превентивна тестера. Мислим, нису нама ништа с тим оруђем радили, али дудовима јесу. С обзиром на то да је вековно искуство показивало да нема детета које би дуду одолело, истом су се поткресивале ниске гране, тако да су дудови расли у недосегљива небеса. Једини који су пружали радост верања и усвињавања на високом нивоу били су они уз друм, који су се бројали у опште добро, што значи да се њима нико не бави. Невоља је само била висинска разлика у паду, кад би се гекнуло са дуда у дворишту, падало би се на очекивану земљу, док би се са општег дуда љуљнуло у јарак, што представља дубински додатак убојима.
   Вечери сезоне дудиња биле су као ратно стање. На урлик одраслих да већ мркне и да ко кући не додје има напољу да спава, војска улепљених малолетника, гаравих као нубијски ратници, вукла се што је спорије могла ка прозорима који су већ светлели. Тамо би нас дочекивао писак присутних жена свих генерација, праћен кршћењем левом руком, уз помињање свих светаца, небеских тела и земаљске гамади. По списку. Вечера би отпадала, што по казни, што због тога што смо сви већ гроктали преждерани дудиња.
   Онда су дудови почели да нестају, ђаво би га знао зашто, јер су трпежљиви, све подносе, сваку земљу, свако време, сваку децу. Нема их више по сеоским двориштима, ваљда су се и она тако профинила да им смета неконтролисано мастиљављење од стране дудиња, нема их више ни уз путеве. Тек ту и тамо наиђеш на дуд, просто се изненадиш, више но да си палму срео, увати те туга и помислиш како је безвезе детињство које није дудињама улепљено, и како ће сад ова деца без њих... А ни кокошкама није лако. Сиротињу да ни не помињем. Како ли је свиленим бубама, само оне знају.

ПОД МУРВОМ

Нека је благословен хлад који деценијама поклања ова мурва, дебелих грана и густог лишћа, насред трга у граду Стону, испред гостионе „Код Баце”. Шта бисмо да није ње у летњим врелим данима, када човеку није ни до чега? Седим поваздан са старцима који су обишли свет и скрасили се, најзад, овде, па од јутра до вечери пуше и пију мале пелинковце и црне гемиште. После неког времена проведеноg у седењу и ћутању, почињем да се осећам као део трга. Како је човеку мало потребно за срећно спокојство! Једна стара пјаца, хладовина, и да ништа не очекује и не жели. Како су ми смешни поклоници зена! Чему путовати тако далеко, одгонетати свете речи и ритуале који миришу на трула испарења азијских џунгли, а притом заувек остати странац одређен својим пореклом, уљез у туђју филозофију: на сваком нашем приморском тргу седе изврсни учитељи-мудраци у проналажењу склада и спокојства, помало филозофи, помало уживачи, помирени скептици
   Овде вам нико не досађује празним разговорима. Измењује се највише по две-три реченице о протеклој ноћи (како је ко спавао), о здрављу (шта кога боли), о времену (порекло ветра који доноси ведрину или облаке), о рибању и лози, а онда се ћути и гледа пјацета по којој се врти летњи живот.
   Но, најчешће се читав разговор своди на само неколико лењих „Еееее…” које је, нажалост, потпуно немогуће преточити у слова, па стога молим љубазног читаоца да га сам осети унутрашњим слухом. То „Ееее” је, наиме, изговорено истовремено и из грла и из стомака, једва отворених усана. Постоји „Еееее! за изненађење; љутито и преко „Ее!”, затим „Ееееееее…” за одлазак (време је да се иде дома), завршно „Еееее!”, упитно, ма није могуће „Ееее?” које значи: „Шта се ту може, човек је ништа и све је већ унапред одређено у његовој судбини, давно пре него што је и започо да се батрга и мучи.” „Еееее!”– помирено и филозофско.
   У том стонском „Ееее” има више муклог садржаја него у многим романима од пет стотина страница. То „Ееее” (када би могло да се штампа) била би најпаметнија и најкраћа кратка прича у историји књижевности. Јер „Ееее…” је остало после свега, иза свих поплава од речи, као рибљи костур који је оглодало време; екстракт милиона значења, звукова и сазвучја, после историје и искуства, након монолога и дијалога, поезије и драме иза свеукупног живљења које су проживеле овдашње генерације, додајући своме „Ееее…” свака помало мисаоности, свака помало муке и таме, свака покоје зрнце испраног злата. Због тога је стонско „Ееее…” прва лекција о богатству садржаја и шкртости израза. Како би било добро описати то „Ееее…” којег нема ни у једном нашем речнику! Ееее…