„Забавник” и ја – Владимир С. Костић, председник Српске академије наука и уметности

ИНТЕРНЕТ МОГ ДЕТИЊСТВА

Било би нетачно да тврдимо да се „Забавник” није временом мењао. Пре ће бити да је неко мајсторски спојио истрајност старих приступа и порука и нових захтева времена.

С годинама које се нижу, мање-више успутно постајемо свесни немогућности правих повратака, нестајања читавих светова за које однекле сигурно знамо да су постојали, попут срушене, опустеле и у трњак зарасле породичне куће. Постајемо једини сведоци и приватни архивари неких прошлости које се у нашим рукама мењају, криве и са крхкошћу нашег памћења пониру, да се само ретко, а и тада измењене, поново појаве на површини. Између нас и онога што је било полако се помаља расцеп, који ретко ко успева да прескочи и тиме успостави какву-такву сигурност непрекинутог памћења. Можда у томе и лежи тајна дуговечне младости „Политикиног Забавника”.
   Наиме, у поменутом губљењу рата с временом појединац има потребу да се држи неких утврђених обичаја, неких чврстих тачака, неке добровољне непроменљивости и детињастости, да сачува сталност своје радозналости ван једноличне стереотипности „правог живота одраслих”. Тада му се чини и да спорије стари, да је још у стању да обуче костим Петра Пана, да... Само да се дочепа новог броја „Политикиног Забавника”, који је ионако намењен вршњацима у распону од 7 до 107 година.



   Било би нетачно да тврдимо да се „Забавник” није временом мењао. Пре ће бити да је неко мајсторски спојио истрајност старих облика и порука и нових захтева времена. Променљиво, непроменљиви „Забавник” годинама ми омогућава привид да сам још млад, да сам још у трајању сопствене радозналости, већ добрано зашао у седму деценију, а ипак још далеко од 107. године .

С „Политикиним Забавником” први пут сам се срео у кући мог најстаријег живог друга, Бранимира Јованчевића, непосредно пре или непосредно по поласку у основну школу (1959. или 1960. године), у кући у којој сам први пут видео издања романа у кожним повезима, које је Мака (Бранина баба) помно чувала. Данас слутим да је управо та начитана стара госпођа Брани куповала „Политикин Забавник”. Осећај да сам у тој кући прихваћен потврђен је тек када ми је дозвољено да кући однесем Сјенкјевичев роман „Потоп” и прочитани број „Политикиног Забавника” (наравно, уз обавезу да не пресавијам странице и да узето вратим).
   И од тада траје моје дружење са „Забавником”. Покушај да данашњем нараштају младих дочарам мирис свога детињства и младости готово сам сигуран да је осуђен на неуспех. Свет око нас ми смо тада могли само да назиремо, уз изузетно ретке и штуре податке, који су и такви за нас имали укус сензације, а добрим делом су нас запљускивали управо са страница „Забавника”. Ми нисмо имали интернет, и усудио бих се да у овом тексту избацим крилатицу: „Политикин Забавник” – интернет мог детињства.


Владимир Костић (Београд, 18. октобар 1953) син је Светислава Костића, педијатра и професора Медицинског факултета. Завршио је Четрнаесту београдску гимназију као носилац Вукове дипломе и ђак генерације. Играо је кошарку. Завршио је Медицински факултет у Београду, где је и докторирао 1986. године.
   Редовни је професор Медицинског факултета у Београду. Био је директор Клинике за неурологију Клиничког центра Србије и декан Медицинског факултета (2002–2004).
Председник је САНУ од 2015. године и члан више домаћих и иностраних научних друштава.
   У истраживањима се бавио проучавањем дегенеративних процеса код можданих ћелија, као код Паркинсонове, Алцхајмерове и Хантингтонове болести. Објављује радове и у иностраним часописима.
   Добитник је Октобарске награде града Београда (1988. и 1994. године) и Годишње награда Српског лекарског друштва за научно-истраживачки рад (1997).
   Члан је жирија
„Политикиног Забавника” за избор најбољег књижевног дела намењеног младима.

Био би ред да објасним шта ме је то привлачило вашем/нашем часопису и зашто сам чекао дан његовог излажења? Одлучио сам се за две ствари. Прво, за Риплијеву рубрику „Веровали или не”, чије смо бизарне поруке коментарисали по школском дворишту или ћошковима улица. A propos, ова рубрика излази од првог броја 1939. године.
   Друго, били су то стрипови, у то време сматрани неозбиљним и непримереним штивом. Хајде да се присетимо Дизнијевих Микија и Паје Патка, „Путовања у средиште Земље”, „Рата светова”, „Великог Риђе”, „Проналазача”, али и „Чардака ни на небу ни на земљи”, Милоша Војновића, Хајдук Вељка, „Деце капетана Гранта”, Бима и Бума, Мандрака, култног Флеша Гордона (не знам колико је доктор Зарков утицао на наше потоње изборе занимања), од спанаћа зависног Попаја, хладнокрвног Џонија Хазарда, последњег Мохиканца до сложенијих и духовитијих порука Хогара Страшног.
   Шта су стрипови променили у мени? Не знам, али својим унуцима ја данас купујем укоричене стрипове (нисам сигуран да нам се укуси поклапају), а мени су их, истина не отворено, бранили.
   На крају, уместо честитки, упутио бих питање редакцији „Политикиног Забавника”: има ли шансе да се праг од 107. година за читаоце „Политикиног Забавника” ипак мало продужи?

Број: 3396 2017.
Илустратор: Драган Максимовић