Београд кога више нема

ГУСАРИ БЕОГРАДСКОГ МОРА

Како је наш главни град пре скоро једног века имао оно што је данас познато као „концепт бар”?

Крајем двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века Београд више није био она старовремска и патријархална варош где су се готово сви познавали. Напротив. Како то обично бива, старији су се мрштили и љутили на „неморалну” омладину, уз чокањче љуте мрмљали и гунђали како у њихово време то није могло, а омладина их није „зарезивала”. Заправо, гледала је да, ако је икако могуће, живи као и они о којима је читала у разним илустрованим часописима. А то су житељи Париза, Берлина и остали белосветски мондени.
   По броју разноразних локала престоница Краљевине СХС, потом Југославије, није заостајала за европским метрополама. А било их је за свачију душу: од крчми по ободу града, где сумњиве госте кафом и ракијом послужује још сумњивије особље, где је дошљацима за добродошлицу сервирана разбијена глава, па све до места с ливрејисаним портирима, најчешће ражалованим официрима, који процењују ко је достојан да ноћ проведе на таквом месту. Заправо, ко има довољно дубок џеп.

Бркови страхопоштовања

   Било је и оних незаконитих, најчешће коцкарских салона, за пробрану клијентелу. Сакривени под именом приватних клубова, били су омиљена места за рације београдске полиције. Тако су агенти закуцали и на врата велелепне куће у Дечанској 23. Како је хроничар Димитрије М. Кнежев забележио у књизи „Београд наше младости 1918–1941”, у апартмане овог тајног клуба улазило се кроз двострука врата, и то само с лозинком. На њима се налазио огроман козак у пуној униформи, са сабљом о појасу. Налог за претрес није га много узбудио. Попустио је тек када је налог  пропраћен претњом оружјем. Пред другим вратима знатно лепши призор: дама у вечерњој хаљини, с брилијантском огрлицом.
   За њу је налог био довољан, па су најзад ушли у салоне. А тамо низ коцкарских столова, дим може да се сече ножем. Полицијски упад није занимао клијентелу. Нису дигли поглед с карата и рулета и када су агенти почели претрес. Тешко да је и могло да буде другачије, пошто су полицајци добар део коцкара познавали и по лику и делу. И то из новина. Богаташи, политичари, понеки министар, бивши или садашњи.
   Претресом су нашли сефове и тајне ладице, пуне драгоценог накита, остављеног као залога за коцкарске дугове. А онда је један агент приметио мала врата. Ни козак ни она дама нису хтели да их отворе, па је прорадио полицијски калауз, нога у браву. А тамо, облаци слаткастог дима, много мушкараца и жена изваљених по софама и отоманима, с лулама у рукама. Ни њих није потресла рација. А и како би, кад су већ ко зна колико сати били у опијумским маглама? Неке жене лежале су згрчене, као од мајке рођене.
   Испоставило се да је власник руски досељеник Алексеј Толберов, док локал води, такође Рус,  Александар Полстрен. Обојица су тај посао радили још у отаџбини, па су у Београду  наставили. Нађене су и знатне количине опијума, хашиша, морфијума, и списак са више од  осам стотина чланова клуба, махом из виших кругова. Онда и не чуди зашто је и како истрага заустављена после свега двадесетак дана.
   Онај козак са сабљом није био јединствена појава у Београду тих година. Саборац му је стајао и на улазу у ноћни клуб „Казбек”. Само, ово није била јазбина као онај незаконити клуб. Напротив. Ексклузивни локал, прво у горњем делу Скадарске, почетком тридесетих преселио се код Цветног трга. Добростојећи посетиоци, заправо крем Београда и државе, наишли би на униформисаног громадног козака. Већ саме брчине уливале су страхпоштовање, а за сумњичавије ту су биле и медаље зарађене на многим бојиштима. За најтврдоглавије, поглед на шашку (мач) и фишеклије одмах је смиривао крв и трезнио боље од расола.
   А унутра, чувени оркестри, раскошна трпеза. „Казбек” је из непознатих извора увек успевао да набави најбоље руске специјалитете, спремане према рецептима из саме царске кухиње. Служили су се најбоља вотка и кавијар, све оно што су бољшевици продавали за суво злато. Бар је био обложен најскупоценијим кавкаским теписима, а посуђе је било посребрено. Свакако, и цене су пратиле понуду. А то баш и није било место за убоге сликаре и уметнике града Београда.

Стева и Мирко

   Као за инат, управо то их је привлачило. Дешавало се да се некако и провуку поред „кербера” у униформи, али је невоља настајала када би дошло до плаћања. Овде није пролазило оно уобичајено „запиши”, или плаћање понеком сликом. Тако су једне ноћи вајар Стеван Стева Боднаров (1905–1993) и сабрат му, сликар, Мирко Кујачић (1901–1987), нежно испраћени из локала. Онај козак их је једоставно изнео и избацио на улицу. Уз коментар да то кућа части.
   Поменути уметници одраније су били познати органима гоњења, још више београдским кафеџијама. Стева, рођен 1905. године у Госпођинцима, већ је неко време обитавао у Београду, где се уписао у Уметничку школу. И то уз стипендију љубитеља уметности из Новог Сада.
   По природи радознао и дружељубив, Стева је убрзо нашао сабраћу у уметничким круговима. Па још и авангардне књижевнике. Мотале су се ту и разне балерине из ноћних локала.  Био је један од већих скандал-мајстора, избациван из бројних кафана, најчешће после уметничких дискусија поткрепљених летећим флашама, сифонима и осталим ситнијим инвентаром. Извесно време спавао је у мртвачком сандуку пуном пиљевине. Права ствар за новинаре. Незгода је што су те новине читале и оне мецене из Новог Сада, па су веселом Стеви брже-боље укинули стипендију. И тако настаде ход по мукама.
   Да не буде усамљен у том хожденију потрудила су се и браћа сликари, па је Стева постао некрунисани краљ сликара-боема. Поданици могу да саставе подебелу историју уметности тог времена: Мирко Кујачић, Ђурђе Теодоровић, Михаило-Миша Вукотић (1904–1944), Иван Лучев (1904–1958). Наравно, да их неко све заједно окрене на поставу, тешко да би нашао новац за боцу киселог вина. Што њих, наравно, није спречавало да обилазе кафане.
   Тако су се у једној од тих пустоловина Стева и Мирко нашли на плочнику испред „Казбека”,  праћени подсмешљивим погледом брата козака. То што су угрувани и некако, али још више боли то што виде како се дотични вратар односи према припадницима београдског високог друштва. И тада им је синуло. То је то. Новац је ту, свуда око њих, само треба да се покупи из џепова тих богаташа. Не, није у питању пљачка и слична хајдучка економија. Да ли дотична клијентела има новац? Има. Да ли има много новца? Има. Да ли га радо оставља у „Казбеку” и на сличним монденским местима? Оставља, не пита шта кошта. Зашто онда и сликарска братија не би отворила нешто слично?

Сликари као молери

   За тај подухват недостајало им је само неколико ситница. За почетак, простор. Потом, новац. А и какав би то морао да буде локал па да привуче платежну клијентелу? Мора да буде нешто ново, другачије, нешто што Београђани до тада нису видели. Макар им замисли не мањка, ако су у недостатку свега осталог.
   Испоставиће се да ће убрзо наћи и недостајући простор, али и новац. Све им је обезбедио познати београдски архитекта Светомир Лазић (1894–1975). Овај је био познат по томе што воли да око себе окупља уметнике, а ни они нису били с раскида да их неко финансира. Зато су му предочили своју замисао. Чим их је саслушао, ставио им је на располагање зграду у Улици краља Александра број 218, близу кафане „Липов лад”. Ту је био и његов атеље, али је унутрашњост зграде била као створена за ноћни клуб. А онда је почело прегањање око изгледа новог локала.
   Природно, почели су од најважније ствари, бар по њиховом схватању. Име мора да звучи, да привлачи људе. Разноразни „Лотоси”, „Казбеци” и „Империјали” постоје. О именима из националне историје да се и не говори. Све Милош Обилић до Марка Краљевића. Зато је Кујачић дошао на спасоносну замисао: пошто кафана није хуманитарна установа, већ и они морају да живе од нечега, има да се претворе у гусаре. А ако назову кафану гусарским именом, у њу ће да похрле сви који се и данас баве гусарењем, и то на сувом. Баш клијентела какву желе да привуку. А за њима следе и сви снобови, који воле да гусаре у машти, после друге флаше шампањца. Речју, најдубљи новчаници су им на извол’те.
   Предлог је одмах усвојен. Архитекта Лазић прихватио се посла, његово је било да осмисли унутрашње уређење. Сликари ће да изведу занатске радове. Како у кафани нема да буде ништа обично, то и особље мора да се прилагоди. Зато је Владимир Жедрински (1899–1972), чувени сценограф и карикатуриста „Политике”, добио задатак да направи костиме. Праве гусарске.
   Месецима су из Лазићеве зграде допирали необични звуци. Пролазници су се освртали на  лупање, тестерисање, бушење. Повремено би на улицу изашао понеки мајстор од главе до пете умазан бојом. Упућенији су у њима препознавали сликаре. Да се нису одали новом сродном занату? Молерском? Ови су се само смешкали и враћали на градилиште.

Немој уштинут’ реп!

   Коначно, почетком 1933. године по Београду су осванули раскошни плакати, радови неког од сликара. Излепљени свуда по центру, око њих су се окупљали радозналци. Штампани су и вишебојни леци, које су уметници-новопечене кафеџије делили по Теразијама и попречним улицама. Посебно су срочене и штампане позивнице за оне имућније Београђане, за које се знало да су љубитељи уметности и таквог, необичног провода. А на свим тим пропагандним листићима био је нацртан бродић уз име нове кафане.
   О крчми „Гусарска лађа” причао је цео Београд. Причу су подгревале и све новине, које су недељама раније објављивале текстове о новој, необичној кафани. Сликари су их паметно позивали пре отварања, па су се појављивале и примамљиве фотографије.  Монденско друштво није могло да дочека 18. фебруар, за када је било најављено отварање. Свечано, какво друго би и могло да буде?
   Коначно, вече отварања. Публика је нагрнула, фијакерима, аутомобилима, а било је и оних који су пешачили. Само, ови последњи су углавном желели само да се увере о чему се ради и  продуже на нека обичнија места. Приступачнија, заправо.
   Улица је била практично закрчена возилима. На улазу је исликана парола „Боље бити мртав пијан, него мртав трезан”. А када би платежна клијентела закорачила у „Брод”, већ на гардероби би их дочекао гусарски штимунг – капуте и бунде качили би на један бескрајни каиш, који се окрће на чекрку. Одећа нестаје негде иза паравана. Дочекује их и гардеробер, речима:
   – Извол’те, господо, хоћете се, Божје ми вјере, љепо провес”...
   Тек тада могу да закораче ка вратима која воде у главну салу. А на њима опет нешто намоловано. „Немој остављати врата отворена, нећеш уштинут’ реп”.
   Унутра полумрак. Посетилац има осећај да је на правом правцатом броду. Доњи део уређен је од дрвета, с ложама. На зидовима стоје портрети познатих гусара из историје. Око ових су се Кујачић и другари баш потрудили. Изнад сваког стола по један стари лађарски фењер, који осветљава само то место. Ту је и огромно сидро насред кафане, са све ланцима са стране. Заправо, радило се о маскираној пећи бубњари.
   Ту су и степенице које воде на горњи спрат. Ако је оно било потпалубље, ово је палуба. Дугачке клупе прекривене асурама, зидови и таваница обојени тако да подражавају пучину и небо са звездама. На задњем делу лађе, помоћу осветљења и разних украса, предвиђени су чак и таласи. Над главама гостију разапели су мрежу у коју су потрпали све рибе и морска створења до којих су могли да дођу. Оно што нису нашли, нацртали су и направили.
   Ниједан део брода није недостајао. Крманошки точак је на мосту, а ту је чак и једро, разапето мало укосо. На месту капетана биће музичари, џез банда с „хармуникама”. А какав је то гусарски брод без топа? Не бива. Зато је и постављен један, прилично верно изведен.

Паре или живот!

   „Брод” је био крцат те вечери. Архитекта Лазић, свечано обучен, једва се пробио кроз масу београдских мондена до капетанског моста. Одржао је пригодан говор, представио главне учеснике. Међу госте разлетели су се келнери. И ови обучени попут гусара, у костиме које је замислио Жедрински. Точили су пиће, доносили укусну храну. Врило је као у кошници. Или у потпалубљу пуног брода.
   А да провод не чине само храна и пиће, већ и душевна храна, гостима је убрзо постало јасно. И то када је на сцену ступио део конобара у гусарским одеждама. Кујачић је имао одређено глумачко искуство, пошто је наступао и као статиста у позоришту. Зато је он имао вишеструку улогу. Био је конферансије, спикер, па и кловн. Изводио је скечеве, рецитације, све праћено грмогласним смехом публике. Успео је чак да буде и Мефисто. На бини га је наследио Стева Боднаров, који је уз обилату помоћ неколико пријатељица, условно названих балеринама, извео казачок. Потом и за ту прилику смишљен гусарски плес. Те ноћи су многи београдски клубови остали без играчког особља, пошто су Стеви пријатељице похрлиле у помоћ. А косу је чупао и газда кафане „Боем” у Скадарлији, пошто је чувени оркестар Милутина Јовановића за ту прилику потегао чак у „Гусарски брод”.
  Гости нису знали где пре да гледају. На све стране биле су обојене пароле, попут оне „Боље је бити богат и паметан, него луд и сирома’. Шта ти вреди што си луд, кад си сирома’.” Ако је шеф сале, односно коловођа гусара, изашао на мост и продрао се: „Џилитај се!”, то је значило да је дошло време за игру. А до тада је саксофониста свирао, уз саслуживање особља и келнера „...купи ми мајко топ, да убијем мог јарана, што ме целог века вара, купи ми мајко топ”. Заправо, келнери су гостима однекуд били познати. Биће да је с понеке изложбе, пошто су служили они уметници који нису имали смисла за сценски наступ. Али су и те како глуматали док су около јурили с послужавницима. Ако би неко, потеран пићем, кренуо „спроћу себе”, на вратима толико жељене просторије дочекала би га три слова: „СОС”.
   А када би наступио онај мучни тренутак плаћања? Прво би се капетан с моста продрао:
   – Пљачка, ломи весла!
   Потом би код стола освануо гусар с упереним пиштољем, с узвиком:
  – Паре или живот!
   Биће да је Кујачић био у праву. Ови снобови као да су желели да их се опљачка. И тако све до веселих сати. Из вечери у вече. Уметници су постали успешне кафеџије.

Брод на врх брда

   Нажалост, игранка није потрајала. Нико од новопечених ресторатера није имао намеру да напусти свој основни позив како би постао келнер или роштиљџија. Један по један је напуштао брод, а да овај није потонуо. Замену нису успевали да нађу. Архитекта Лазић имао је свој биро, а и не може он да натера уметнике да се редовно појављују и глуме гусаре. Ту је и једна београдска особина, да кафане и слична места брзо излазе из моде, што је остало до дана данашњег.
   Прво је особља било све мање, потом и гостију. Игра је потрајала свега неколико месеци, па је већ на лето освануо оглас: „Издаје се ’Гусарски брод’, с целокупним инвентаром”. Дошао је нови газда, овог пута искусни кафеџија. Саслуживали су му Стева и Мирко. А пошто је, јел’те, лето, људи воле да седе у дворишту. Зато су сазидали праву реплику гусарског брода, на отвореном. Сељанке које су из Миријева или Мокрог Луга ишле на пијацу Ђерам крстиле су се у чуду. Брод, а на врх брда. И гости поново хрле.
   На несрећу, опет на неколико недеља. Није помагала ни реклама о јефтиноћи и каквоћи хране и провода. Брод се поново насукао и затарабио врата. Остао је само скелет у дворишту. Током окупације добро је дошао комшилуку који га је развукао за огрев. И то је био коначни крај једног необичног споја уметности и угоститељства.