Трећа... несрећа

ГОЛИЦАЊЕ РЕПА УСНУЛОГ ЗМАЈА

Непосредно након Другог светског рата научници у Лос Аламосу изучавали су језгро за трећу атомску бомбу, заосталу после предаје Јапана. За мање од годину дана оно је усмртило два научника и скратило век неколицини других.

Лабораторије у Лос Аламосу у Њу Мексику биле су током Другог светског рата међу најтајнијим местима на свету. Пројекат „Менхетн”, то јест, развој атомског наоружања, био је предодређен да донесе превагу у рату. Атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки у августу 1945. године биле су кључне у предаји Јапана. Како су Американци искористили два нуклеарна језгра у бомбама, и свет је славио дуго очекивани мир, мало ко је знао да у лабораторијама Лос Аламоса почива још једна плутонијумска сфера која ће однети још неколико жртава и добити назив „Демонско језгро”.
   Данас свако зна да се са атомском енергијом и радиоактивним материјалима не треба играти. Али 1945. године за разорне могућности уранијума и плутонијума знали су само научници. Чак и када је цео свет видео последице бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки, мало ко је могао да претпостави да је то све заслуга радиоактивних сфера тешких тек неколико килограма.
   Сједињене Америчке Државе имале су планове и за наставак рата, ако Јапан не призна пораз након атомског напада на Нагасаки 9. августа. Следећа бомба била би бачена 19. августа на неко место у Јапану. Тачна мета напада никада није откривена, али поједини војни званичници из тог времена наговештавали су да би Токио могао да буде следећи. Срећом, Јапан се званично предаје 15. августа те године, па није било потребе за даљим показивањем моћи. Треће језгро за атомску бомбу није искоришћено у војне сврхе, већ је остало у Лос Аламосу научницима на располагању. А у журби да искористе борбене могућности нуклеарног оружја, они нису могли да се раније посвете изучавању стварног прага критичне масе једног оваквог језгра.

Опасно надахнуће

   Замисао иза атомске експлозије заправо је веома једноставна. Легура од плутонијума крајње је нестабилна. Атоми у њој стреме ка цепању на мање делове, при чему се ослобађа велика количина смртоносне енергије. Да би се таква реакција покренула, атоме је потребно бомбардовати неутронима, који разбијају лабаве везе атомског језгра. То се назива критичном масом или критичним нивоом. Да не би експлодирала или зрачила смртоносном енергијом, језгра се морају држати у стабилном и некритичном стању. Дакле, све је у реду док се превише неутрона, које језгро непрестано испушта, не враћа ка њему и покреће нуклеарну фисију, односно цепање атома.
   Да би се у атомским бомбама покренула оваква реакција, нуклеарно језгро се излаже експлозији омотача од те-ен-теа. Језгро бачено на Нагасаки у бомби „Дебељко” састојало се од две полулопте легуре плутонијума и галијума раздвојене металним прстеном који је спречавао део неутрона да покрену неконтролисану реакцију. Потом је цело језгро обавијено слојем никла, јер се без њега одвијала веома брза и непредвидива корозија. Прво нуклеарно језгро, бачено на Хирошиму 6. августа, било је далеко скромније и састојало се од уранијума-235 унутар пројектила названог „Мали дечко”.
   Али колико језгро стварно може да поднесе излагање неутронима? То је питање које је мучило научнике у Лос Аламосу. Када је Јапан потписао предају, одједном су имали одрешене руке и плутонијумско језгро на располагању. Нису дуго чекали да почну огледе.
   Физичар Хари Дагљан имао је само 24 године, али већ је сматран једним од најдаровитијих научника Лос Аламоса. Иако су лабораторије имале строге сигурносне протоколе и војни надзор, мало ко је заиста обраћао пажњу када се процедуре заобиђу докле год нема цурења строго чуваних података. То се углавном односило на прилике у којима би научници попут Дагљана имали повремене налете надахнућа у касним сатима или одлучили да ноћу раде сами и у тишини. Дагљан је управо с том намером дошао у Лос Аламос 21. августа у пола десет увече. Дежурни војник Роберт Хамерли пропустио га је кроз капију без превише објашњавања.

Смртоносна цигла

   Дагљан се затворио у лабораторију и почео оглед. Узео је језгро од легуре плутонијума и галијума, величином и саставом исто као и оно бачено на Нагасаки, што већ сведочи о његовој разорној моћи. Било је тешко 6,2 килограма, пречника 89 милиметра. Научник је га је поставио на постоље са отвором на дну који је пропуштао неутроне, и почео око њега да гради омотач од тунгстенско-карбидских плочица налик циглама. Након сваког нивоа мерио је зрачење и критичну масу језгра, тражећи праг изнад ког не би требало ићи.
   Када је стигао до последњег слоја, схватио је да би био превелики ризик затворити га до краја, и тада је начинио највећу грешку у животу. Како је спуштао последњу плочу, видео је да бројач неутрона почиње да дивља, те је нагло повукао циглу левом руком. У том тренутку цигла му је исклизнула из руку и пала право на радиоактивно језгро. Ударац није успео да покрене експлозију, иначе од Лос Аламоса не би остало ништа. Ипак, ослобођен је талас радијације од око 100 рада којим је Хари Дагљан преплављен. Срећом, био је одлучио да ради касно увече у празној лабораторији, па нико други од научника није постао жртва радијације.
   Успео је да сачува хладнокрвност, те је одмах склонио омотач и вратио језгро на заштићено место. Преминуо је 25 дана касније у мукама. Кожа му се сљуштила са шака, а органи су му редом отказивали. Већина фотографија Харија Дагљана је и данас запечаћена. Тренутак када је изгубио контролу над језгром описао је као талас топлоте и прелепе плаве светлости која је обасјала целу лабораторију. Редов Роберт Хамерли је такође озрачен, али поживео је још 33 године. Лекари су сагласни да је леукемија од које је оболео сигурно последица гама зрачења којем је био изложен.
   Атомско језгро тада добија свој паклени надимак.
   Прошло је девет месеци, али научници нису престали да се поигравају са „Демонским језгром” ни након Дагљанове несреће. Штавише, осилили су се у изучавањима, као да су заборавили његову разорну моћ. Један од официра Лос Аламоса касније је изјавио да је требало на свим зидовима окачити фотографије Хирошиме и Нагасакија.
   Међу научницима налазио се и доктор Луис Слотин, један од стручњака који је годинама радио на пројекту „Менхетн”. Њему је, заправо, бомби и оружја било преко главе. Жудео је да се врати на свој матични универзитет у Чикагу, где је предавао на Катедри за биофизику и радиобиологију. Само је чекао стручњака који ће преузети његове дужности, јер није се било шалити са владом САД и тајним постројењима. Коначно је дочекао доктора Алвина Грејвса у мају 1946. године. Требало је да га уведе у посао и био је слободан. А једно од највећих достигнућа било је поигравање са критичним нивоом „Демонског језгра”.

Девет дана пакла

   Слотин и колеге коначно су изучили колико бомбардовања неутронима језгро може да поднесе а да се не покрене реакција. На искуству покојног Дагљана знали су и да оно реагује брзо таласом гама радијације. Направили су две берилијумске полулопте које неутроне одбијају ка језгру у средини. Али докле год постоји мали размак између полулопти, довољно неутрона се пропушта из њих и не долази до смртоносног зрачења или, још горе, експлозије. Направили су систем носача и механичких полуга које спуштају и дижу горњу полулопту док се научници поигравају са критичном масом „Демонског језгра” и својим животима.
   Али изгледа да се Слотин превише осилио, и то је један изванредан пример како велики умови понекад могу да чине глупе ствари. Разметао се пред Грејвсом и још шесторицом колега како савршено познаје „Демонско језгро”, па је берилијумске полулопте држао размакнуте само шрафцигером, што су називали „голицање репа уснулог змаја”.
   То је вероватно чинио небројено пута раније, али ово му је био последњи. Шрафцигер је склизнуо и берилијумска лопта се поклопила. У трену просторију је преплавила плава светлост и топлота. Слотин је брзо реаговао и скинуо је горњу половину лопте пре него што је било прекасно за све. Тројица научника су похрлила из собе, али су брзо враћени назад под претњом оружја. Морали су да покажу где су се налазили у тренутку несреће.
   Сви су преживели осим Слотина, који је озрачен са око 1.000 рада и издржао је само девет дана. Имао је 35 година. Муке у којима је умро није потребно описивати. Остала седморица провела су извесно време у болници и имала су здравствене тегобе годинама касније, али су сачували живе главе. Грејвс је био најближи Слотину, извиривао му је иза рамена, и тиме је био заштићен од дела радијације. Преминуо је 19 година касније од срца знатно ослабљеног деловањем зрачења.

* * *

   Влада и војска САД озбиљно су пооштриле сигурносне протоколе за руковање нуклеарним материјалом. Овакве играрије строго су забрањене, а бомбардовање језгра неутронима дозвољено је само даљинским управљањем и то из суседне просторије. Уосталом, трка у нуклеарном наоружању тек је била почела, као и Хладни рат, а данас постоји толико атомских бомби да је Земљу могуће уништити неколико пута. Јапан је најбоље научио ту лекцију, па иако је деценијама испред остатка планете у технолошком смислу, строго је забрањена употреба нуклеарне енергије у ратне сврхе.
   „Демонско језгро” није задуго надживело Слотина. Смештено је у нову атомску бомбу „Гилда”, која је испробана недалеко од острва Бикини у Тихом океану 1. јула исте године. То је била прва у низу нуклеарних проба САД након Другог светског рата.