Живот није бајка – Марија Малибран, оперска певачица

ГЛАС ЗА ОМАМУ И ЛЕК

Прва певачица која је постала светска звезда прославила се почетком 19. века у опери, „поп” музици тог времена. Бројни обожаваоци дочекивали су је цвећем, аплаузима, клицањем, праћењем на улици, али и једном отмицом!

Чувена оперска дива Марија Малибран (девојачко Гарсија) живела је у доба романтизма, када су се ценили осећајност, маштовитост, уметничка слобода. Чим се родила, 24. марта 1808. године у Паризу, запрепастила је бабицу необично продорним вриштањем. У исто време бојом гласа одушевила је оца, оперског певача Мануела Гарсију, који је правио породичну музичку трупу. Кад су се кроз три године преселили у Напуљ, почела је да учи италијански језик, поред шпанског који се говорио у кући. Нешто касније кренула је на часове клавира, а са оцем је вежбала певање.
   Већ са пет година добила је улогу детета у опери, али након што је примадони позлило преузела је и њене арије. Због одушевљења публике поновила је наступе, све док једне вечери изненада није побегла са бине. Уследила су још строжа вежбања, а њено плакање и вриска чули су се до улице. Пошто су забринути пролазници застајали испред зграде, комшије су их смиривале речима: „Продужите, ништа страшно, то Гарсија туче своју кћерку и учи је да пева.”

Бела као љиљан

   После сарадње са композитором Росинијем, Мануел Гарсија склопио је нови пословни уговор, па се са породицом преселио у Лондон. Марија је боравила у интернату, где је научила енглески и француски језик. Почела је да пева у позоришном хору, а ускоро је и сама пожелела да постане славна. Са шеснаест година извела је дует са Ђованијем Велутијем у „Ромеу и Јулији” – када је измамила више аплауза, певач ју је казнио шапатом „хуљо једна” и крвничким убодом изнад лакта.
   Годину дана касније имала је први званични наступ у Краљевском позоришту, заједно са оцем, где је у Росинијевом „Севиљском берберину” мењала славну певачицу Ђудиту Пасту. После великог успеха у улози Розине, описали су је речима:
   „Њено лице је неодољиво привлачно. Њене очи горе неком тајанственошћу. Бела је као љиљан и као да не живи у стварности.”
   Породица Гарсија отишла је 1825. године на гостовање у Њујорк и тада је италијанска опера први пут изведена у Америци. Марија је пленила својим моћним мецосопраном, са неколико улога недељно. Међутим, када је отац претњама натерао да за кратко време савлада лик Дездемоне и придружи му се у „Отелу”, толико се препала да је на премијери заиста плакала, бежала, гризла. Ипак, постигла је величанствен успех, па су је бројни обожаваоци засипали цвећем, поклонима, писмима. Једне вечери после представе непознати човек закуцао је на врата гардеробе, али уместо уобичајених похвала, изјавио је да јој је мајка на самрти.
   Брзо је пребацила огртач преко костима и кренула у кочију, а у мраку није видела где је возе. Када су стали пред неки замак, пратилац је убедио да уђе – у раскошном салону затекла је поруку да ће бити пуштена тек када изведе „Романсу о врби”. Првакиња опере најпре се љутила, а затим је села крај харфе и заносно запевала. На крају је зачула речи дивљења, мада није видела особу која јој се обраћа. Када се вратила кући, на тоалетном сточићу нашла је кутијицу са дијамантским минђушама и цедуљицу на којој је писало „хвала”.

Громогласна тишина

   За кратко време постала је омиљена у високом друштву. Од бројних удварача изабрала је скоро тридесет година старијег Ежена Малибрана, отменог банкара који јој је нудио живот у благостању и сто хиљада франака за родитеље. У исто време од оца је добијала претње смрћу ако се уда за „старца”. Приликом наредног извођења „Отела” спазила је да у руци држи прави нож, па га је престрављено молила на шпанском: „Тата, тата, за име божије, немој да ме убијеш!”
   Пошто се показало да је заменио сломљени позоришни реквизит, по спуштању завесе прича се завршила смехом и давањем благослова. Венчање је одржано 23. марта 1826. године, али неколико месеци касније господин Малибран прогласио је банкрот. Мануел Гарсија полудео је од беса – након што је зета нападао као варалицу, одрекао се кћерке и са породичном трупом отишао у Мексико „да их не гледа”. Марија је покушавала миразом и зарадом да спасе банку, али дуговања су била огромна.
   После годину дана сама је отишла у Париз, да би наставила музичку каријеру, а захваљујући шпанској грофици Мерлан (бившој ученици свог оца) повезала се са високим круговима. Док је први пут наступала у салону, владала је таква тишина да се „могло чути како напољу пада снег”. Како је одушевила и присутне чланове жирија, заказала је представу за јануар 1928. године. Са изведеним планом „полаког паљења публике” доживела је невероватан успех! Од неколико понуда определила се рад у Италијанском позоришту у Паризу, а затим је низала улоге. У надареној Немици Ханријети Зонтаг препознала је супарницу – тврдила је да ипак пева боље од ње, јер је искусила патњу. Ни после молби композитора Росинија није хтела да постану пријатељице, мада јој је на опроштајном концерту поклонила велики букет цвећа.
   Након тромесечног одмора у замку грофице Де Спар, где је у мушком оделу трчала, ишла у лов и јахала по шуми, вратила се препорођена на посао. У априлу 1829. године преселила се у Лондон, где је добила ангажман у Краљевском позоришту. Певала је у препуној дворани, али и на фестивалима, а извештаји са лица места гласили су:
   „Људи пљескају као помамни, жене машу марамицама као избезумљене. Сви лудују и не знају како да испоље своје усхићење.”
   У Бирмингему, где јој је програм предвиђао само две арије, наставила је да свира за клавиром и пева песме – шпанску, француску, немачку, енглеску... Док је публика клицала „Још! Још!”, враголасто се осмехивала директору. Примећивала је да се уздржани Енглези пењу на столице да је боље виде и да јој лорд Велингтон при поздрављању десет минута држи руку. Поносила се што међу обожаваоцима има и композиторе Росинија, Шопена, Менделсона, Листа. Једино јој је француски сликар Ежен Делакроа замерао претераност у наступу, јер је у заносу игре знала да плаче, чупа косу, цепа рукавице.

Нож у очевој руци

   Почетком августа 1829. године наступала је у дворцу кнегиње де Шиме у Бриселу – пре вечерњег концерта певала је за пријатеље, децу и послугу који су се окупили у парку. Тог дана заљубила се у белгијског виолинисту Шарла де Бериота (1802–1870), коме је одмах открила своја осећања и чињеницу да је спутава брачни уговор. Улоге у операма „Тајни брак”, „Пигмалион”, „Пепељуга” донеле су јој још већу славу, али и насртљивије удвараче.
   Како је једне вечери из букета баченог на бину испала цедуљица, публика је у хору повикала „Прочитајте! Прочитајте!”. Испоставило се да је у питању чек од сто хиљада франака, што је пропратила објашњењем: „Писмо је намењено градској сиротињи.” Добила је огроман аплауз, јер се знало да новчано помаже невољницима и болесној деци – у народу се чак веровало и да њен глас може да лечи! Певала је и у добротворној представи за своју породицу, коју су разбојници напали и опљачкали на повратку из Мексика.
   Након силног убеђивања управника и отац јој се прикључио, мада су пробе „Отела” радили одвојено. Пре извођења опере напетост у сали дошла је до усијања, јер се шапутало да ће горопадни отац забости нож у срце кћерке. Међутим, на крају представе десио се њихов дирљиви загрљај.
   Чим је чула за Јулску револуцију у родној Француској, Марија је писала:
   „Мислите ли да би ме војници наоружани пушкама могли спречити да не вичем 'Живела слобода!'?”
   У новембру 1830. године дошла је да пева у Паризу, на одушевљење свих. Када је следећег месеца наступала у Италији, видела је генерала Лафајета у ложи позоришта. Пришла је ивици бине и са подигнитим мачем поздравила борца, чиме је изазвала овације.
   У међувремену почела је да живи са вољеним виолинистом, без обзира на осуђивања околине. Заједно су провели шест месеци у Белгији, а потом је опером „Сврака крадљивица” отворила сезону у Паризу. И даље је дивно певала, али је због слабости почела да отказује представе – причало се да је постала размажена звезда, све док се није открило да је у благословеном стању. Пошто су јој као „прељубници” многи пријатељи окренули леђа, зарекла се да ће у Француској певати само као супруга виолинисте Шарла де Бериота!

Краљица песме

   Током неколико месеци живела је тајно у усамљеној кући крај Париза – осим плаве перике, узела је и лажно име. По рођењу сина 1833. године преселили су се у Изел крај Брисела у Белгији. Када јој је пријатељ Лаблаш дошао у госте, предложила је да сви заједно оду у Италију. У Риму је уговорила наступе у позоришту „Вал”: карте су плануле за трен, јер су нагрнули и племићи из својих летњиковаца.
   У Напуљу и позоришту „Фондо” поновила се иста слика, а за њене наступе занимао се и млади Фердинанд II, који се забављао са оперском певачицом Ронци. Вест да се у сали аплаудира тек на знак височанства толико је забринула Марију, да је тражила пријем у Козерти. У замку је замолила краља да не дође на представу, јер не може да поднесе „две хиљаде ћутања”. Добила је његово обећање о подршци, које се испуњавало све до укора љубоморне драгане.
   Очарана дивном земљом, светска звезда шетала је крај мора, пловила чамцем, пењала се на Везув, играла плес тарантелу. Након наступа на улици чекала ју је носиљка, а раздрагани свет пратио је уз песму. Када је на врхунцу славе изводила Белинијеву „Норму” у Миланској скали, направила је праву оперску грозницу! И сиромашнији су хтели да је чују, па су чак давали капуте у залагаоницу, како би скупили новац за карту. „Музичке новине” писале су да се у сали дешава „један од оних страховитих оркана”. Најбучније из публике одводили су у затвор, а због општег урнебеса наређено је да се додатно пева само једна арија.
   Пре него што је дошла у Венецију, цвећаре су опустошене, а најпре су распродати бели нарциси. Полиција је због безбедности морала да је дели од светине која је покушавала да је додирне, пољуби, загрли. У гужви и пометњи скинули су јој шал, али су га при отимању поцепали на комадиће. Пошто се први пут забринула за своју безбедност, Марија је након представе огрнула сиву пелерину и кришом ушла у гондолу. Када су је обожаваоци препознали, наставили су да је поздрављају са улица и прозора.
   Тих дана пристала је да се са аустријским гувернером провоза гондолом, а затим је тражила да јој уместо црно обојене (по његовом закону), изнајме неку шарену и позлаћену „италијанску”. Одазвала се и молби управника једног позоришта да их, певањем на њиховој сцени, спасе од дугова и пропасти. Када је током извођења „Месечарке” тенор од збуњености заборавио текст, преузела је његове деонице, док се није прибрао. Све се срећно завршило и управник је из захвалности назвао позориште њеним именом!

Пад

   Као „краљица песме” Марија је у Венецији добила дијадему, а у Лондону накит од рубина и дијаманата. Вредно је наставила са пробама, концертима, приватним наступима. Након успеха у Бетовеновом „Фиделију” критичари „Музичких новина” признали су јој и велики глумачки дар. Чим је склопила нови брак крајем марта 1836. године, победнички се вратила у Париз! Али, недуго затим, 5. јула исте године, доживела је несрећу. Док је са пријатељима јахала у Регент парку у Лондону, изгубила је контролу над коњем и пала са ногом закаченом у узенгији. Пошто је коњ неко време вукао, задобила је бројне повреде.
   „Однесоше је кући ни живу ни мртву”.
   Када су јој опрали крв видело се да има отечени образ и усне, велику модрицу, три ране на глави. Међутим, супругу је казала да је пала низ степенице и да ће певати исте вечери, што је упркос јаким боловима и учинила. Слаба, бледа и изнемогла, све чешће је помињала злу коб и Белинијеву смрт. Након краћег одмора одржала је концерт за пруског краља у Екс ла Шапелу, где је од гарде добила почасти које се указују само краљевској породици.
   Одазвала се и позивима за наступе у Лондону, а затим и на фестивалу у Манчестеру, иако због изнемоглости више није могла сама ни да се обуче. После несвестице у цркви наставила је концерт, док је у вези с представом рекла супругу:
   „Јави да ћу певати. Певаћу, макар и умрла!”
   Током биса у позоришту пала је на бини, па су је однели иза кулиса. Лекари су се борили за њен живот, али узалуд. Преминула је 23. септембра 1836. године, на врхунцу славе и стваралачке снаге.
   Бројни обожаваоци нису могли да се помире са губитком младе музичке звезде, која је певала анђеоским гласом „више из душе, мање из грла”. Током 20. века снимљено је неколико филмова о њеном бурном животу, а неколико оперских певачица дало јој је почаст на плочама и турнејама. Данас се у Фонду Марије Малибран, на Краљевском конзерваторијуму у Бриселу, чува двеста педесет документа и ствари: уговори, књиге, бисте, својеручни цртежи костима. Ту се налази и запис романсе коју је компоновала пар месеци пред крај живота. Строфа која се понавља гласи:
   „Куц, куц! Ко то иде? Отворите ми, ја сам Смрт!”