ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ДВЕ ТОНЕ НА ГРУДИМА

Нагонски је покушао да одгурне џип. Једна рука била му је мало изнад главе, онако како се затекао. Ако помери руке, можда некако и успе да се искобеља. Или да га одмакне неколико центиметара.

Познато је да је данас тинејџерима мобилни телефон такорећи део тела. Један од важнијих, заправо. Изузетак није био ни Герхард Милер, осамнаестогодишњак из предграђа Берлина. И управо је за свој осамнаести рођендан добио нови телефон.
   Једва да је стигао да га напуни свим неопходним апликацијама и подацима, а стигао је још један поклон. Отац је решио да му препусти старији породични аутомобил. Теренац. Нови стиже за неколико дана и боље је да Герхард добије стари и тако савлада вожњу, него да га прода будзашто. Слављеник готово да није могао да поверује. Нови телефон, стари ауто, звезде су му нешто наклоњене.

Одмах је почео да сређује аутомобил, а није му било страно ни да се подвуче под возило. Додуше, само кад отац није код куће. Овај се јако плашио неке незгоде, али клинац на то готово да није обраћао пажњу. Тако је било и 27. септембра ове године.
   Од раног јутра Герхард је био у гаражи. Претходног дана није му се свиђао звук џипа, нешто је клопарало приликом вожње по комшилуку. А нигде не мора да излази. Скинуће точкове, подићи возило на дизалице и подвући се, да открије у чему је ствар.
   Загледао је шасију. Да негде није нешто иструлило, пукло? Онда издувна цев. Да није она почело да лупа? Или је иструлила? Тада му се и учинило да нешто види на лонцу. Чачкао је прстима, као да је напипао рупу. Другом руком дохватио је телефон. Изабрао је очев број. Пријавио је своје откриће, а с друге стране је одјекнула дрека. Герхарду ништа није било јасно. Уместо похвале што је успео да открије квар, отац урла на њега. Под хитно да се извлачи испод тих кола! Ако затреба, одвешће их код мајстора, само нека сместа изађе.
   Сада је и Герхард побеснео. Шта неко има да му командује, да му прича шта да ради или не ради? Позвао је радњу за резервне делове и питао за цену новог издувника. Одмах га и поручио. Одложио је телефон у задњи џеп панталона и поново дохватио цев. Почео је да га клима, покушавао да нађе место где је иструлио. А онда је зачуо неку шкрипу. Смирио се, погледао около. Ништа. Мора да шкрипи и крцка трули метал. Наставио је. Поново шкрипа. Онда се све сручило. Мрак!

Када је неколико тренутака касније Герхард дошао себи, схватио је одакле је потицала шкрипа. Дизалице су почеле да клизају. Напослетку и излетеле испод возила. Сада је преко две тоне метала лежало на њему. Није могао да мрдне.
   Нагонски је покушао да одгурне џип. Једна рука била му је мало изнад главе, онако како се затекао. Ако помери руке, можда некако и успе да се искобеља. Или да га одмакне неколико центиметара. Веровао је да му је то сасвим довољно да се извуче. Убрзо је схватио да ће то да иде мало теже. Заправо, неће никако. Није успевао да помери руку ни за милиметар. Лонац издувника пао му је тачно преко оне истурене руке.



   Тежина возила полако га је мрвила. Више од две тоне преко стомака и груди. Једва је дисао. Борио се за сваки удисај. Покушавао је да се смири, да не паничи. Тако ће лакше моћи да се усредсреди на то да полако удахне и издахне. Плитко и брзо, али више није могао. А што је брже дисао, паника је расла. Мора да успори, мора да остане присебан. Неколико минута требало му је да успостави колико-толико стабилно дисање. И даље плитко, али је то било све што је могао да уради.
   Мозак је већ грозничаво радио. Да покуша да урла? Код куће нема никог, али можда чује неко од комшија. Или пролазник? Удахнуо је дубоко, колико год да је могао. Урликнуо. Или је макар мислио да је то урадио. Покушаће још једном. Ко зна шта се чује испод теренца? Урлао је из све снаге. Ништа. Нико да га чује. А једва је долазио до ваздуха.

Покушавао је да се помери. Без икаквог успеха, као да је закуцан у под. Руке ни да мрдну. Ноге још некако и успева да помери. То га је мало охрабрило. Покушавао је да се некако извуче. Или макар помери неки центиметар, то ће већ да буде боље. Гледао је у прљаву шасију и једва дисао. Већ му је припала мука од смрада прљавштине и старог уља.
   Није одустајао. Мигољио се, померао ноге. Покушао је да се одбаци, да упре у под. Грчио се, ломатао. Ни макац. Онда му се учинило да чује неки глас. Да није неко ушао у гаражу? Смирио се. И даље чује глас. Тихо, али је ту. Већ је био сигуран да никога нема у гаражи. Одакле онда глас?

Мирно је лежао. Схватио је да глас допире негде из позадине. Док се упињао да се помери, вероватно је случајно укључио телефон у задњем џепу. И сада је одатле допирао глас.
   Покушао је да разабере о чему се ради. Вероватно је случајно позвао неки од последњих бројева. Можда оца? Не, није он, препознао би глас. Тада му је синуло. Продавница резервних делова. Само је њих звао. Поново је удахнуо, колико год је могао. Онда је заурлао. Звао је помоћ.
   Момак из продавнице делова се махинално јавио на телефон. Ништа није чуо с друге стране. Само неко шушкање. Вероватно је још један случајни позив, из џепа, стално се дешава. А онда му се учинило да чује урлање. Из даљине, али је јасно могао да разабере. Тај неко дозивао је помоћ. И деловао је прилично избезумљено. Покушао је да дозове тог неког, али без успеха. Само се чује урлање и дозивање. Прекинуо је везу. Откуцао бројеве помоћи, а онда је схватио да не зна где је тај невољник. Број са кога је стигао позив му се учинио познатим. Па да, то је момак који је двадесетак минута раније наручио део. Још једном је погледао. Јесте, то је тај број.

Продавац је брже-боље почео да претражује наруџбине. Одмах је нашао праву. То је тај телефон, то је тај младић. И адреса. Тек онда је могао да позове хитне службе.

Позив је први примио полицајац који се затекао блок даље од младићеве куће. Није имао појма шта га чека, само је знао да је хитно. Брзо је стигао до куће, али нико није отварао. Заобишао је, и дошао до гараже. Била је допола отворена.
   Када је погледао унутра, следио се. Џип без точкова лежао је на земљи, а испод њега су вириле ноге. И тресле се. Полицајац је био сигуран да ту више нема помоћи. Ипак, затражио је појачање, јавио ватрогасцима да пожуре. Сам је дотрчао до возила и покушао да га макар мало подигне. Ноге су се и даље тресле. Утом је зачуо сирене.
   Ватрогасци су дизалицама брзо подигли теренац. Очекивали су да нађу леш. Испод је био младић. Превијао се од болова. Брзо су га пребацили у болницу. Неколико ребара је сломљено, неколико нагњечено. Али, ниједно није пробило плућа нити повредило неки унутрашњи орган.
   Када је коначно дошао себи, иако у завојима и гипсу, Герхард је имао само једно питање. Да ли је телефон остао читав?