ХИТ СТРАНА

ДВА СРЦА

Различита осећајност доноси и различито поимање музичке уметности. Страст у било ком случају остаје иста. Бет Харт и Имелда Меј певачице су којима страст не недостаје...

Делујући путем различитих музичких жанрова, и Бет Харт и Имелда Меј показале су и доказале како се музика пише срцем, а пева гласом пуним страсти. Блуз, рок, кантри и џез одредишта су која воде Бет Харт на албуму „Fire on the Floor” ка свеопштој препознатљивости, док је Имелда Меј искорак из рокабилија на албуму „Life Love Flesh Blood” искористила да прошири број поштовалаца. Глас је њихово неприкосновено оружје.

КУЦА... ТУ ЈЕ

   Две деценије дугу каријеру Бет Харт је почела албумом „Immortal” (1996), но за ову певачицу коју многи пореде с Џенис Џоплин није одмах све ишло по плану. Њен кантауторски стил, као и особен вокал, нису се претерано уклапали у тадашња начела музичке индустрије. Упркос томе, самим називом деби албума, као и песмом „I Am the One”, и одличном обрадом „The Beatles” стандарда „Lucy in the Sky With Diamonds”, Бет Харт сасвим је јасно наговестила намере на музичкој сцени. Три године касније, синглом „LA Song (Out of This Town)”, скинутим са њеног другог албума „Screemin’ for My Supper”, певачица громког изгледа и гласа стигла је до  првог степеника славе, баш у тренутку  када је играла Џенис у мјузиклу „Love, Janis”. И вриштала је из све снаге, грабећи ка успеху и борећи се с личним невољама које су јој и одузеле драгоцено време и одвојили је од сцене.
   Четири године паузе било је сасвим довољно да Бет залечи све ране и да из свог грла изручи вулканску ерупцију на албуму „Leave the Light On”. Песмом „Learning To Live” показала је да је научила животну лекцију и, што је још важније, да је способна да сама створи песме препуне емоција без имало патоса. Тако је Бет пронашла своје светло, тунел је остао негде у планинама Сијера Неваде, далеко иза ње. Албуми који су се ређали допрли су до ушију данас сасвим сигурно најомиљенијег (што не значи и најбољег, јер ту је Џеј Гордон) блуз гитаристе Џоа Бонамасе, с којим је у размаку од неколико година Харт снимила два албума обрада „Don’t Explain” и „Seesaw”. Управо ти потези донели су јој и номинације за Греми награде као и за најбољу блуз певачицу. Није их добила, али није ни одустала, далеко било! Највећа награда била је та што је песма „Mechanical Heart” са наредног албума „Better Than Home” доспела на прво место многих блуз листа, чему је у исказивању поштовања према овој певачици допринела и претходно успостављена сарадња са Слешом, Вореном Хејсом и Џефом Беком.
   А онда је уследио мали преокрет. Свесна својих година и немогућности да свако вече пева згрчена „у трансу” на бини, Бет Харт је на актуелном „Fire on the Floor” албуму „успорила”, али глас, тај глас који долази из срца путем дијафрагме, остао је исти, ако не и бољи, сензуалнији. Управо та сензуалност, али и нескривена страст може да се чује у првом синглу са албума „Love Is a Lie”. Бет Харт и даље, без имало околишања, открива све своје тајне, што је не чини добрим саучесником у некој недозвољеној радњи, и нуди их свима који желе да се препусте чарима модерног блуза протканог лејд бек џезом, на тренутке експлозивним рок пасажима и каубојским сентиментом, какав би био Талични Том без Џолија Џампера.

                                                  НОВИ ЖИВОТ
   
   Бет Харт достигла је такав штимунг за свега три дана рада у студију, баш као и „The Rolling Stones” на последњем албуму. То је сасвим довољно времена да се истина изнесе у етар и то је за ову жену напуклог класа и великог распуклог срца једини исправан начин. Уосталом, имаћемо прилике да се уверимо у ову тврдњу 11. новембра у београдској Хали спортова.
   Доста је протекло од како је Имелда Мери Клаби, касније Хајам, а данас само Имелда Меј, од певања у разним бендовима решила да се опроба као самостална уметница. Ова Иркиња пореклом из Даблина одабрала је рокабили (с нескривеним примесама џеза) као свој жанр. И није нимало погрешила. Већ првим албумом „No Turning Back” стекла је наклоност припадника поткултуре којој се обраћала, а на другом албуму „Love Tattoo”, захваљујући сингловима „Johnny Got a Boom Boom” и „Big Bad Handsome Man”, стекла је међународну славу. Оно што ју је издвајало из мора нових рокабили уметника био је снажан, истовремено и умилан глас. Имелда је знала како да га искористи.
   Наредни албуми само су потврдили њен углед, а сарадници, попут Џефа Бека или Џулса Холанда, између осталих, сами су се нудили да припомогну жени која гласом обара кригле пуне ирског, нормално, тамног пива. Све је деловало савршено. У таквом расположењу Имелда је дочекала развод од мужа и гитаристе Дерила Хајама. Није била спремна за то, али је ипак решила да преброди кризу. Пин ап изглед, и те како важан за рокабили јунакиње, заменила је смерним издањем и песмама које су после развода просто излетеле из ње. Разуздан и плесни рокабили којим је пленила замењен је песмама средњег темпа, с нескривеним џез примесама и тек понеком гитаром која наговештава њен првобитни музички избор.
   Те искрене тренутке, најбоље овековечене у песмама „Call Me”, „Black Tears” (са специјалним гостом Џефом Беком), „Sixth Sense” и „The Girl I Used to Be” на новом албуму „Life Love Flesh Blood” зналачки је у драматичне звучне исповести уобличио продуцент Ти Боун Барнет, човек одговоран за многа велика дела популарне музике. Са страственим Имелдиним гласом који је на овом албуму стављен у први план, тако да се чује сваки шапат, јецај, врисак, Ти Боун је помогао да се створи још једно (ремек?) дело које сведочи о неретко сложеним међуљудским односима, на једини исправан, огољен начин. Имелда Меј отворила је овим албумом ново поглавље у животу у које ступа храбро, без икакве резерве и гледања уназад. Њен пут води само напред...