ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ДРХТАЈИ У ВОДЕНОЈ ТАМНИЦИ

Двојица шпанских ронилаца заглавила су се дубоко испод Мајорке. Један је остао, а други кренуо по помоћ...

Роњење у пећинама вероватно је један од најопаснијих екстремних спортова. Ако се спортом и хобијем уопште може назвати нешто што захтева такав степен посвећености и знања. Обука која далеко превазилази уобичајену ронилачку да се и не помиње.
   Све то је годинама уназад прошао и Шпанац Шиско Грасија. Овај професор геологије већ деценијама је испод површине воде, број сати зарона му је упечатљив. Тако је средином априла ове године решио да испита пећине код Мајорке. Имао је обичај да каже да је Мајорка много лепша под земљом, него изнад ње. Раме уз раме с професором, у топлу воду заронио је и Гиљем Маскаро.
   Циљ им је била пећина Са Пикета. Позната је по бројним коморама, до којих није лако доћи. Налазе се на око километар од улаза, неки процепи тако су уски да човек једва може да се провуче. И то мршав човек. Пећина врви од изазова, али још више од опасности.
   Требало им је око сат времена да пређу тај километар. Све је текло како су замислили. Када су се нашли у првој комори, неколико минута су се само дивили ономе што виде. Онда су прионули на посао.
   Грасија је почео да прикупља узорке стена, док је Маскаро кренуо у другу, суседну комору. Договорили су да се мало касније нађу на једној раскрсници, и полако роне ка излазу. Ништа не може да пође по злу, то су радили и стотинама пута раније.
   Када су се коначно нашли, несвесно су направили почетничку грешку, најгору коју су могли. Подигли су фини песак. Вода се за неколико секунди толико замутила да се није видео ни прст пред оком. Грасије је посегнуо за конопцем, који су развукли за собом. И то је уобичајен поступак, конопац се веже на улазу у пећину, вуче за собом, и у повратку је довољно да се држи за њега. Ронилац је убрзо на сигурном. Само, сада конопца нигде није било. Покушавали су да га напипају, кад већ не могу да га виде. Или су неке стене пале на њега или је завршио у муљу. На ту потрагу изгубили су преко сат времена. Потрошили су залихе ваздуха из главних боца, а и оне за не-дај-боже биле су на измаку. Схватили су да су се нашли у смртној опасности.



   На срећу, Грасија се сетио да је од неких ронилаца чуо причу о ваздушним џеповима у једној од суседних комора. Само, ту ваздуха једва има за једног човека, а и неко мора по помоћ. И за тог који крене напоље једва ће бити ваздуха. Под условом да одмах нађе пут.
   Одлучили су да Гиљем крене напоље. Мршавији је, потребно му је мање кисеоника, а и Грасија је искуснији испод земље. Ти ваздушни џепови имају много већу количину угљен-диоксида. Гиљем није хтео да га остави самог, али су обојица били свесни да им је то једина прилика. Зато су испланирали руту којом ће Маскаро да се креће ка излазу. У замућеној води ни то није сасвим безбедно и брзо. Грасија је то упоредио с вожњом кроз најгушћу могућу маглу, када само наслућујете где су ивице пута.

Маскаро је коначно отишао. Грасија је остао сам у пећини. Ослободио се доброг дела опреме како би штедео снагу. Испитивао је пећину у којој се нашао. До врха је било дванаест метара, а на самој површини наишао је на питку воду. Макар нешто. Док је истраживао, испразниле су се две светиљке. Трећа је била на издисају. Убрзо се нашао у мрклом мраку.
   Пролазили су минути. Сати. Казаљке су светлеле у тами, али се није усуђивао да их пречесто загледа. Првих седам или осам сати надао се да помоћ брзо стиже. Онда му је пало на памет да се Гиљем сигурно изгубио у сплету пећина. Мртав је. Ускоро ће и он да му се придружи. Сетио се своје породице. Деца, син од петнаест и кћерка од девет година. Премлади су да сада остану без оца.
   Сада је све теже дисао. Осећао је вишак угљен-диоксида. Од почетног кљуцања дошла је до пуцања. Почеле су и халуцинације.
   Видео је светла у води. За њима мехуриће ваздуха. Помислио је да може да их чује. Мехуриће. Видео је и ликове своје деце. Покушао је да их дотакне. Отрезнио га је пад. Главом је улетео у воду, довољно да га мало разбистри. После неколико минута, слике су се вратиле. Чуо је неке звуке изнад себе.

Помислио је да буше пећину с површине да би га извукли. Ослушкивао је, али се звук изгубио. И то је отписао на халуцинације.
   Време је наставило да цури. Повремено би се одважио да погледа на сат. Схватио је да је прошао цео дан. Па још пола. Светиљку би само повремено укључио. Чекао је да се батерија макар мало напуни, па је палио на неколико секунди. Ускоро није могао ни то. Више не може да издржи у мраку. Неће видети ни коју воду пије, а последње шта му треба јесте да се нагута слане воде. Ваздуха је било све мање, они звукови су се вратили. И светла.
   Дохватио је нож, привезан за ногу. Ако ово још мало потраје, пресудиће сам себи. Боље и то, него још неколико сати мрцварења. Исход ће ионако бити исти. Овај макар бржи и мање болан. Размишљао је који је најбезболнији начин, где да забоде оштрицу. Или да сече? Шта ли мање боли? Шта је брже? Убрзо ће да сазна.
   И даље је био у тами. Опет је у води видео неку светлост. Мехуриће. Сада већ више није могао да издржи. Подигао је нож. То је то! Док се сечиво приближавало врату, и даље је гледао у воду. Она светла никако да нестану. Напротив, појачавају се. И мехурићи. Сечиво је већ био наслонио на жилу куцавицу. Један покрет руком и окончаће агонију.

Тада је светлост постала заслепљујућа. Видео је главу с ронилачком маском како израња из воде.Да ли му се привиђа? Глава га дозива по имену. Тек додир му је доказао да је испред њега прави правцати човек. Оштрица ножа остала је прислоњена уз грло. Тек тада му је придошлица склонио руку. Грасија је почео да се тресе. А онда је скочио на рониоца. Био је спасен.
   Заједно су заронили. Спасилац је довукао нове боце, које је Грасија искористио. Његове су остале у пећини. Изронили су из пећине 17. априла. Шездесетак сати након што је Грасија, праћен Маскаром, ушао.
   Када су се коначно нашли на сувом, испричали су Шиску да је Маскаро успео да се пробије на површину. Позвао је спасилачке службе, чији су припадници брзо изашли на терен. Заронили су, али убрзо и одустали. Нису могли да уђу у пећину, зато што је видљивост била никаква. Онда су покушали да уђу одозго. Бушили су кроз плафон, али ни ту није било помака. Успели су да се пробију тек после двадесет и четири сата, када су се песак и прашина спустили и пали на дно. И да извуку колегу рониоца.