ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ДРЕКОМ НА ПОЛАРНОГ МЕДВЕДА

Мали хеликоптер којим је хтео да облети свет срушио се у море. Сергеј Ананов испливао је на санту. И није био сам...

Равномеран звук разбијао је тишину изнад Дејвисовог мореуза, смрзнутог дела океана који раздваја Канаду и Гренланд. Да је неког било на тој гомили санти, од густе магле не би могао да види извор звука. Ускоро се појавио хеликоптер.
   Пилот је носио црвени комбинезон, предвиђен за преживљавање у немогућим околностима. Опрема је кабаста, и то му је сметало приликом пилотирања. А у кабини је било вруће. Зато је четрдесетдеветогодишњи Рус Сергеј Ананов раскопчао одело готово до појаса. После 42 дана која је готово непрекидно провео у ваздуху ближио се циљу.  Намеравао је да уђе у историју као први човек који ће сам прелетети свет у хеликоптеру лакшем од тоне. А онај у коме је то намерио тежио је свега 400 килограма.

Полетео је 13. јуна 2015. године из Москве. Без тешкоћа прелетео је Сибир, Аљаску и спустио се на запад САД. Потом је преко америчког копна доспео у Канаду, у близину Монтреала. Преко Квебека намерио је на Гренланд, па даље. Циљ је близу. Још неколико дана и стиже. Само, машина је можда отказивала послушност. Звук је бивао чудан. Сергеј је схватио о чему је реч. Каиш од мотора до елисе управо је пукао, а то је значило само једно: да хеликоптер иде доле, са 1000 метара висине. Падао је 20 метара у секунди. А где? Није видео ништа испод себе.
   Када је пролетео кроз облаке, приметио је делимично залеђено море. Није било времена за маневар. Циљао је санту. Секунд касније схватио је да је то немогуће. Боље је да слети на воду, а за то је морао да онеспособи елисе. У супротном, лако је могло да се деси да му одсеку главу кад напусти кабину. Летелицу је страном зарио у море. То је зауставило ротор, али је хеликоптер почео да тоне брже него што је помислио.
   Ледена вода брзо је продрла у кабину. Осећао је како му натапа комбинезон, како га граби око голих груди. Около је плутало оно мало ствари које је понео. Размишљао је шта да прво дограби пре него што летелица потоне. Две џи-пи-ес справице, сателитски телефон? Негде под ногама био је и сплав на надувавање, у коме је и опрема за преживаљавање. Три светлеће ракете, пола литре воде и кутија протеинских таблета.
   Док је смишљао, вода му је дошла до врата. Џи-пи-ес шаље позицију. Телефоном зове помоћ. Само, ништа од тога неће моћи ако не остане не површини. Дограбио је сплав. Био је заглављен. Хеликоптер је био готово испод површине. Испливао је, а онда заронио. На једвите јаде ишчупао је сплав. Испливао је на површину и халапљиво удисао ваздух. Запливао је ка најближој санти. Била је на свега осамдесет метара. Једном руком вукао је сплав. Натопљено одело терало га је на дно. Само да стигне до санте. Нема превише времена.

Неколико минута касније дограбио је ивицу леда. Тежина одела чинила је успон готово немогућим. Покушавао је и покушавао. Лед је секао кожу, крв капала у море. Голим прсима залегао је на лед, служио се ноктима као канџама. Коначно се успузао .
   Био је потпуно мокар. Голе груди сушио је хладан ветар. Тресао се толико да није могао да скине одело. Када је коначно успео, цедио га је колико је могао. Стајао је на санти леда у патикама и доњем вешу. Био је заробљен усред ничега, без локатора, без телефона. Пада мрак. Наступиће и хипотермија. Ту је и вероватноћа да ће навратити и неке звери. Зашто није заронио још једном, да извади и телефон и локатор? Зашто није слетео на санту? Зашто ово, зашто оно? Сада је било касно.
   Навукао је одело. Сада је имао танак слој платна као брану пред ветром, само, и даље мокрог. Тресао се, као да је укључен у струју. Повукао је конопац и сплав се надувао. Везао га је за ногу, за сваки случај. Да га ветар не однесе. Легао је на лед и сплав пребацио преко себе. Макар некакво склониште. Било му је хладно. Ветар је дувао све јаче.

За то време, готово 5.000 километара далеко, у Сан Франциску, Сергејев пријатељ Ендру Каплин пратио је лет преко интернета. Одједном је хеликоптер нестао с екрана. Ендру је позвао помоћ, спасилачки центар у Халифаксу, у Канади. Ови су обећали да ће послати два авиона у потрагу, али тек ујутру. Нема сврхе да га траже по мраку и магли. Обавестили су и ледоломац „Пјер Радисон”. Од места где је нестао хеликоптер брод је био удаљен дан пловидбе. И пуном паром запловио је ка месту несреће.
   Сергеј није знао ништа од овога. Није знао ни да га вреба грабљивица. Неколико санти даље, бели медвед се усправио на задње ноге и њушкао ваздух. А ова животиња може да намирише плен удаљену готово 30 километара. Како онда неће средовечног Руса на неколико стотина метара?

Прошло је четири сата од како се Сергеј стрмоглавио с неба. И даље је лежао испод сплава. Зачуо је тешко дисање. Нешто мрви лед у близини. Одигао је ивицу сплава и угледао медведа. Брзо се завукао испод гуме. Надао се да ће звер да оде. Није отишла.
   Медвед је њушкао около. Приближио се сплаву, на два метра. Сергеј је вирио. Могао је да му види канџе. Сетио се да је негде читао да су медведи у таквим приликама или гладни или радознали. Незгода је што радозналост често задовољавају зубима и канџама. А Сергеј нема пушку. Нема ни најобичнији нож. Шта сад?

Преврнуо је сплав и скочио. Медвед је устукнуо. Секунд касније Сергеј је урлао и млатарао рукама. Јурио је медведа по санти. Чак и када је звер дошла до ивице, човек није стао. Тек тада је јурнуо. Медвед је убрзо прескочио на другу санту. Застао је и гледао Сергеја. Овај није престајао да урла и маше. То је трајало готово минут. Медвед гледа, човек урличе. Онда се звер окренула и нестала у магли. Сергеј је одахнуо. И чуо звук авиона.
   Ништа није видео. Магла. Дохватио је ракету и испалио је према звуку. Чуо је како га авион прелеће. Ракета је изгорела, звук се изгубио.
   Већ је падао мрак. Температура је била све нижа. Сергеј је направио порције таблета. Издржаће три дана. Није могао да спава. Мислио је на породицу. Уместо у историју, уписаће се у књигу несталих. Тристотинак километара даље, „Пјер Радисон” пробијао се кроз лед.

Сергеј је ујутру опет чуо авион. И даље се ништа није видело од магле. Испалио је још једну ракету. Опет ништа. Авион се изгубио. А медвед вратио. Сергеј је поново урлао, млатио рукама. Јурио је звер по санти. И поново је успео. Медвед је побегао. Човек је легао под сплав.
   Није знао колико је времена прошло. Дремао је. Разбудило га је крцкање. Опет медвед. И поново је Сергеј искочио испод сплава. Звер је узмакла. Само, да ли ће успети и четврти пут? Сумњао је у то. А он не жели да сконча у стомаку белог медведа. Радије ће сам да оконча муке. Како? Да скочи у воду и једноставно се препусти? Плућа ће брзо да се напуне, завршиће на дну. Да ли смрт боли? Видеће, убрзо.
   За то време, цела посада „Пјера Радисона” била је на палуби. Сви су осматрали, загледали сваку санту. Нигде никога. Понегде неки медвед, али од човека ни трага. Ни магла није помагала. Имају још свега сат времена светла. По мраку ће да обуставе потрагу.
   Одједном, неким чудом, магла се дигла. Капетан је наредио да узлети мали бродски хеликоптер. Утом је официр на мосту дрекнуо. Чини му се да види нешто црвено на санти. Хеликоптер је узлетео. Са санте је испаљена ракета.
   Тридесет и шест сати пошто се његов хеликоптер срушио у море, Сергеј је био на сигурном. На палуби „Пјера Радисона”. И већ је размишљао како ће поново да покуша. Само, следећег пута у кабини ће све да буде надохват руке.