За читање и уживање / Лудвиг Тома

ДОМАЋИ ЗАДАТАК О РАТУ

Рат је оно стање у којем се два или више народа испробавају једни против других. За рат се знало и у најстаријим временима, а пошто се често налази и у Библији, назива се и светим.
   У старом Риму, наиласком рата затваран је храм, можда зато што бог Јанус није хтео да чује за рат. Но то је једно старо сујеверје које је хришћанство одбацило и због којег се цркве не затварају. Постоје верски ратови, освајачки ратови, ратови за опстанак, национални ратови, и тако даље.
   Кад један народ изгуби и кад све почне испочетка, онда се то назива осветничким ратом.

   Раније су најчешћи били верски ратови, јер су тада људи хтели да Бога сви подједнако воле и због тога су се убијали. У садашње време више се воде трговински ратови, јер свет више није онако савршен.
   Када би у старом веку настао рат, заратили би и богови. Једни су помагали једнима, други су помагали другима. То се већ види код Хомера.
   Богови би поседали на планину и одозго посматрали. А кад би се потом разгневили, тукли би једни друге по главама. У ствари, тако се веровало у старом веку. Али томе се можемо само смејати, јер је стварно детињасто мислити да има толико различитих божанстава која ратују између себе.
   Данас људи верују само у једног Бога, и кад им је потребно, онда му се моле да им помогне.
   На обе стране свештеници говоре да је Бог уз њих, али то није могуће, јер су то ипак две стране. То се увиђа тек касније. Онај ко изгуби, каже да је тиме само био стављен на искушење.
   Кад рат почне, свира музика. Људи тада певају по улицама и плачу. То се назива националном химном.
   У сваком народу, краљ тада изађе на прозор да посматра, због чега настаје још веће одушевљење. Онда настане провала. Почиње прави део рата који се назива битком.

Битка почиње молитвом, а онда настаје пуцање и убијање. Кад све прође, краљ изјаше и погледа колико има мртвих.
   Сви говоре да је то тужно, али да тако мора бити.
   После битке поново се певају побожне песме, што је већ често и на сликама приказано. Пали ратници полажу се у масовне гробнице у којима ће почивати све док професори не кажу да их изваде. Тада се њихове униформе носе у музеј, али најчешће би од њих остала само дугмад. Простор на којем су људи поубијани назива се Пољем части.
   Кад свега буде доста, победници се повлаче на своје, настаје весеље што је рат завршен и сви одлазе у цркве да захвале Богу на томе.

Ако неко мисли да је било много паметније да се с тим уопште није ни почињало, онда је то неки социјалдемократа и њега затварају.
   Онда долази мир у којем човек чами, како то каже Шилер. Нарочито чаме инвалиди, јер не добијају никакав новац и не могу ништа да зараде.

Лудвиг Тома, немачки писац, издавач и уредник, рођен је 21. јануара 1867. године у Оберамергауу. Студирао је шумарство, а завршио права. Сходно томе, отворио је адвокатску праксу, прво у Дахауу, потом и у Минхену.
   Од 1899. године почиње да сарађује у једном од најпознатијих немачких и светских хумористичких часописа „Симплицисимус”. Извргавао је руглу баварски сеоски и малограђански живот. Већина прича из „Симплицисимуса” сакупљена је у збиркама „Приче о нитковима” (1904) и „Ујна Фрида” (1906). Ипак, најпознатије дело му је „Житељ Минхена у рају”, из 1911. године. Због последње реченице му је чак разрезана глоба: „ И тако је баварска влада поново чекала божанску промисао.”
   У Првом светском рату био је болничар. После краха Немачке приступио је Немачкој отаџбинској партији, а у то време је по новинама објављивао чланке у којима се без пардона обрушавао на Јевреје и левичаре . Умро је 26. августа 1921. године
.

   Многи добију оргуље на којима свирају патриотске песме, које одушевљавају омладину, која ће једном исто моћи добро да распали, кад до тога дође.
   Сви који су били у рату добијају округле медаље које звецкају кад њихови власници с њима ишетају. Многи добију и реуму и онда постану послужитељи у школама, као што је овај наш.
   Тако и рат има своју добру страну и доноси свима понеку корист.

Број: 3456 2018.
Аутор: С немачког превео Ђорђе Димитријевић