Бољка 21. века

ДОКТОРЕ, НЕШТО МЕ БОЛИ

Хипохондрија, поремећај због ког човек уображава да је болестан, постоји од давнина, а у ери рачунара развила се и његова подврста – сајберхондрија

Сви познајемо неког таквог. Друга који на летовање носи мини-апотеку, јер шта ако стане на јежа а нема чиме да извади бодље или се наједе шкољки па добије алергијску реакцију. Рођака који се не одваја од своје фасцикле са налазима и дијагнозама јер, упркос томе што су му лекари рекли да је здрав као дрен, он зна да пати од неке болештине коју још нису открили. Хипохондар увек слути најгоре. Утрне му рука – мора да је мултипла склероза. Заболи га глава – сигурно има тумор на мозгу. Да би истрајао у таквим уверењима, некада си морао да будеш веома издржљив и упоран. Да редовно овераваш здравствену књижицу, седиш у чекаоници дома здравља, узимаш упуте, чекаш резултате анализа... Данас на сва питања може да вам одговори „доктор Гугл”, због чега смо сви постали помало хипохондрични.
   Није шала. Према званичним „Гугловим” статистикама, свака двадесета одредница која се укуца у претраживач тиче се здравља. Ако знамо да „Гугл” обради око 40.000 претрага у секунди, значи да баш у овом тренутку бар 2.000 корисника има или мисли да има неку здравствену тегобу. Штета само што „доктор Гугл” не може да им помогне.
   Покушајте и сами. Ако на енглеском укуцате одредницу „бол у прсима” (chest pain) за свега 0,59 секунди изаћи ће вам приближно 14.000.000 одговора. Један од њих је сигурно прави, али који? Тако се упада у замку. Што се више удубљујете у претрагу и читате о могућим узроцима, све лакше и брже препознајете симптоме на сопственом телу и постајете уверени да само што нисте скончали од срчаног удара или неке ретке заразе за коју нема лека. Та забринутост за сопствено здравље подстакнута „изгугланим” подацима има своје име – сајберхондрија.

И ГЕНИЈИ НА МУКАМА

Да су којим случајем имали интернет, ево које славне личности се вероватно не би одвајале од „доктора Гугла”

Имануел Кант (1724–1804)

За великог филозофа кажу да је био роб навике. Сваке ноћи ишао је на спавање у десет сати, устајао је у пет до пет, јео је само једном дневно увек исту храну, после ручка се шетао сат времена и био је толико тачан да су становници његовог родног Кенигзберга (данашњег Калињинграда) навијали сат у тренутку кад виде да пролази. Осим тога, Кант је био сићушан (висок свега 157 центиметара), крхког здравља и хипохондар. Лети није смео да се зноји, а чим би пало неколико капи кише, хитно би позвао личног лекара тврдећи да је на самрти. Кад би се шетао зими, дисао је само на нос како га не би убила хладноћа која уђе кроз уста. Није подносио да му чарапе буду лабаве – шта ако се прехлади, па је направио мушке подвезице, траке које иду од врха чарапе, дуж целе ноге, па до џепа, где су се качиле за скривене опругице. Никада се није женио и умро је у осамдесетој години.

Никола Тесла (1856–1943)

Да је наш чувени научник био чудак, то сви знамо. Мало је спавао, волео је голубове, грозио се жена које носе бисере, био је опседнут бројем три па је често шетао три пута око зграде и тражио да му се крај тањира увек поставе три платнене салвете. Уз све те његове бубице ишао је и (неразуман) страх од заразе. Сваки час је прао руке, сам је полирао прибор пре сваког оброка, грозио се помисли да некоме додирне косу, а све у његовој соби и лабораторији било је беспрекорно чисто и уредно. Своје тело доживљавао је као машину у коју ваља сипати само најбоље гориво, па је зато постао вегетаријанац и хранио се воћем, поврћем и сиром. Мислио је да ће му брига о здрављу продужити век. Донекле је успео. Умро је од срчаног удара у дубокој старости, у 87. години.

Глен Гулд (1932–1982)

Колико је био познат као један од најбољих пијаниста 20. века, толико су га знали и по чудним навикама. Увек је певушио док свира, чак и кад је снимао у студију, клавир је морао да буде постављен на тачно одређеној висини каткад и подупрт дрвеним гредама, свирао је једино седећи на старој столици коју му је отац направио – уколико не би било услова да се донесе његова столица, отказао би концерт. И вечито је страховао за своје здравље. Чак је и лети носио капут, вунену капу и рукавице како се не би прехладио – једном приликом су га ухапсили док је седео у парку тако обучен (на 30 степени Целзијуса) мислећи да је скитница. Никада се није руковао, јер се ужасавао било каквог додира са другим људима. Током посете „Стенвеј холу” (седишту познатих произвођача клавира) један радник потапшао га је по леђима у знак поздрава, а он се толико узнемирио због „напада” да се данима жалио на болове, малаксалост и поремећен осећај за равнотежу. Размишљао је чак и о томе да тужи предузеће „Стенвеј и синови” уколико нанета повреда остави трајне последице. Нема сумње да је патио од хипохондрије, али ипак јесте био крхког здравља. Умро је недуго након 50. рођендана од последица можданог удара.

КОЛИКИ СИ ХИПОХОНДАР?

Сваку наведену тврдњу означите као „тачну” или „нетачну”. Потврдан одговор доноси један поен.

1.   Често се бринем за своје здравље.
2.   Стално примећујем неке симптоме и симптомчиће.
3.   Посећујем лекара два-три пута месечно.
4.   Мислим да мој лекар не схвата озбиљно све симптоме које му опишем.
5.   Боље спречити него лечити!
6.   Увек појачам тон кад видим да се на телевизији говори о некој новој болести.
7.   Често посећујем сајтове посвећене медицини и здравом животу.
8.   Верујем да редовни прегледи могу да сачувају од најопаснијих обољења.
9.   У кући увек држим све лекове који би могли да ми затребају.
10. Често са познаницима разговарам о сопственом или туђем здрављу.
11. Никада не можеш превише да пазиш на здравље.
12. Лекар те је добро прегледао једино ако ти напише детаљан налаз и препише лекове.
13. Породица и пријатељи ме често зачикавају због мојих здравствених тегоба.
14. Трудим се да редовно пратим нова достигнућа у медицини.
15. Идем на систематски преглед најмање двапут годишње.
16. Дешава ми се да пробдим целу ноћ од страха да патим од неке неизлечиве болести.
17. Не подносим људе који се не брину о свом здрављу.
18. Увек је боље послушати мишљење више од једног лекара.
19. Бринем се кад ме нешто заболи, ма колико ме уверавали да то није ништа страшно.
20. Увек заменим лекове којима је истекао рок трајања, иако нису ни отворени. Никад се не зна.

Од 0 до 6 поена: Без бриге

Ако и имате понеку „бубицу”, то сигурно није хипохондрија. Када се прехладите или вас мори главобоља, не трчите одмах код лекара. Сачекате да видите да ли ће да прође, па тек онда заказујете преглед. Чак и ако приметите знаке неке озбиљније болести, не трчите пред руду и не „гуглате” дијагнозе. Отићи ћете код лекара да вам он лепо објасни шта није у реду. Секирање унапред ионако не може ништа да вам помогне, зар не?

Од 7 до 14 поена: Делимично подложан

С времена на време спопадне вас помисао да нешто с вашим телом није у реду, поготово кад сте исцрпљени од посла или породичних трзавица. И онда вам проради знатижеља, па почнете да претражујете сајтове о здрављу бркајући симптоме стреса са знаковима правих обољења. Срећом, довољно је да вас неко опомене да претерујете, па да се тргнете и вратите на земљу. Свакако је много здравије лепо се наспавати, него целу ноћ провести са „доктором Гуглом” – од тога стварно могу да вам се укоче леђа и да вас заболи глава.

Од 15 до 10 поена: Стварно вам није добро

По свему судећи, прави сте правцати хипохондар, али није баш да вам се допада таква дијагноза. Зашто? Зато што сте стварно болесни, зар не? Ваше невоље са високим притиском, главобоље, мучнина, утрнулост удова су стварне, а не умишљене. Чак и кад вас лекар пошаље кући са јасном дијагнозом која гласи „није ти ништа”, ви знате да није у праву. Да заправо болујете од неке бољке за коју он ни не зна, и никако да вас схвати озбиљно. А да ли вам је пало на памет да покушавате да излечите тело, иако је ум тај коме је потребна нега? Прави лек за вашу бољку јесте одлазак код психијатра или психолога.