ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ДЕВОЈЧИЦА ЗВАНА ХРАБРОСТ

Када су се пробудили, схватили су да су у џипу који се сурвао у провалију. Петогодишњакиња није имала намеру да седи и чека помоћ...

Анђела Шимански била је срећна што је успела да тог 8. јуна 2015. године спакује силу ствари у џип. Била је врућина, а њу је чекао пут од осам сати, од средње Алберте у Канади до куће у Британској Колумбији. Све је спаковано, уз дечји шатор на развлачење, играчке и грицкалице. Стало је и седиште за петогодишњу Лекси, као и корпа за тромесечног Питера. Најтеже јој је падало то што ће морати да вози преко 800 километара, пошто Тревис, муж и отац, није могао с њима на одмор. Нема везе, нигде не журе, правиће паузе. Деца су у седишту и корпи, сви везани, могу да крену.
   Око двеста километара даље промашила је скретање. Решила је да се не враћа, него да настави ка западу. Пут јесте био мало дужи, али је макар крајолик био лепши. А и гужва је мања. Бар тако је Анђела помислила.
   Неколико дана раније на том путу почели су с радовима, па је често наилазила на блокаде и сужења. Изгледа да је „крени-стани” почело да нервира Питера, па је заплакао. Сестра је покушавала да га смири, али без успеха. Анђела се трудила да му прича, да га смири, али он је урлао све јаче. Ништа зато, пустиће му успаванке. Дохватила је диск. Кроз кабину су се разлегле дечије песмице.
   Плач је замукао, а мама је неколико минута касније погледала у ретровизор. Деца су дремала, а она је коначно могла да нагази папучицу гаса. Изашла је из зоне радова. Брзиномер је показивао нешто мање од дозвољених сто километара на час. И даље је било вруће. Топлота комбинована са опуштајућом музиком мало је умртвила и Анђелу. Чим је то осетила, мало је отворила прозор, да би је удар ваздуха разбудио. А може и да стане, да се мало одмори. Нигде не жури. Почела је да загледа и тражи одмориште поред пута. Не може више да издржи. Мора да склопи очи. Само на две-три секунде. Да се одмори...
Лекси је помислила да је неко угасио светло. Неколико секунди раније, био је сунчан дан. Сада је готово мрак. Боли је врат. Чује се аутомобилска сирена, и то без престанка. Уза све то, још и Питер урла. Посегла је да смири брата, али јој се испречио онај шатор. Био је размотан. Покушала је преко платна и коначно напипала братовљеву руку. Дечак се смирио, макар за тренутак.
   Дохватила је полугу за отварање врата. Или је макар покушала. Једва да је могла да је додирне врховима прстију, пошто су се препречили ваздушни јастуци. То је објаснило мрак у колима. Прекрили су прозоре. А и појас је затеже. Макар је њега успела лако да откопча. Некако се провукла испод јастука и доспела до врата. Ухватила је ручицу. Заглављена су. Легла је на седиште и ногама ударала врата. Попустила су после неколико удараца. Светлост је коначно испунила кабину.
   Тек тада је Лекси приметила мајку на предњем седишту. Деловало је као да спава на још већем јастуку. Цимала ју је, гурала, вриштала:
   – Мама, пробуди се! Молим те!
   Анђела никако да дође себи.
   Лекси се сетила чему ју је мајка учила годину дана раније. Наиме, Анђела је по занимању инструктор за прву помоћ. Кћерку је од малих ногу спремала за опасне околности које би некада у животу могле да је снађу. Тако је девојчица знала да, ако се у кући огласи противпожарни аларм, трчи напоље. Нема сакупљања било каквих ствари, само трчи и не осврћи се.

Сада је Лекси из џипа гледала напоље. Возило је било на падини, а девојчици је окомито камење врло наликовало вештачкој стени на коју се пела у спортском центру у близини куће. Само, овде није било сигурносних конопаца, није било ничега. Само камење и један четинар. Баш у то усамљено дрво забио се џип када је пресекао кривину, пробио банкину и сурвало се низбрдо. И то је била једина брана да не слете још дубље у провалију.
   Лекси је одлучила да уради баш оно што ју је мајка одувек учила. Да изађе из кола, покуша да успуже узбрдо, до пута. И да не гледа иза себе.
   Сандалице су јој од ударца одлетеле. Нема везе, није осећала да је било шта боли док се босонога верала по стрмој падини. Пузала је по оштром камењу, комадићима стакла, гранама. Ограда на путу деловала јој је све ближе.

За то време, Лони и Џеремаја Џирик завршавали су паузу у путовању. Лони је јурила пса, који је трчкарао около. Њихово троје деце већ је било у колима, спремни за наставак вожње. Када су и пса утерали у аутомобил, Џеремеја је нагазио на гас. Секунд касније, Лони је узвикнула:
   – Стани! Брзо!
   Кочнице су зашкрипале, а она је показивала нешто на путу, двадесетак метара даље. Или неког. Девојчицу која се управо верала преко ограде. Када се коначно нашла на путу, почела је да скаче и маше. Као да је желела да заустави неки аутомобил. Откуд дете само усред бестрагије?
   Џеремаја се довезао до девојчице. Када је Лони изашла, дете је једва прозборило:
   – Морате да помогнете мојој мами!
   Којој мами, где је мама? Показивала је негде доле, иза себе. Џеремаја је бацио поглед низ падину и угледао џип који само што се није сурвао даље. Није часио часа, кренуо је у помоћ. У сандалама се тешко спуштао. Камен се одроњавао испод ногу, често би проклизао. Ипак, брзо је напредовао.
   Анђела се освестила. Није знала где се налази, зашто је џип у том положају. Зашто је све боли. Онда се сетила. Само је хтела да одмори очи. Тада се поред ње створио незнанац. Џеремаја је успео да се спусти низ брдо. Сирена никако да престане. Звук је био тако јак, да човек није чуо дете које плаче на задњем седишту. Све док га Анђела није поменула.
   Џеремаја је потражио бебину корпу. Питер је после тумбања био окренут малтене наглавачке. На сву срећу, некако се заглавио између седишта и плакао. Џеремаја га је откопчао, замотао у ћебе које се ту нашло, искобељао се из џипа и почео да се вере. Држао је бебу, а слободном руком хватао се за ретко грмље. Три минута касније Питер је био у Лонином наручју. Смирио се и, за дивно чудо, није плакао.

На путу се затекао и Рик Новицки. Стао је када је видео гужву. Није ни чудо, пошто је био ватрогасац и спасилац. Чим људи стоје насред пута, нешто није у реду.
  И он је прескочио ограду и кренуо ка џипу. Убрзо се и он нашао поред возила. Анђела је седела постранце, покушавајући да се искобеља из кабине. Сваки покрет био је праћен болном гримасом. Новицки је отворио врата и пробушио ваздушне јастуке. Жена је плакала. Шта јој је с децом? Смирила се тек кад јој је објаснио да су спасени. Новицки је тада почео да примењује оно што је користио на послу. Да ли осећа бол? Да ли може да помера руке и ноге? Нека стегне песницу. Изгледа да је све радило, али ипак није могао да јој дозволи да сама излази. Сачекаће носила. Он је поред ње, нема шта да брине, све је готово.
   Сирена никако да престане. Џеремаја се забринуо да дим испод хаубе слути на пожар, да сви одлете у ваздух. Посегао је у мотор и голим рукама дограбио запаљене жице. Цимао их је све док му нису завршиле у руци. Сирена је коначно утихнула. Сада су чекали.
   Спасиоци су стигли после двадесет минута. Спустили су се конопцима тамо где је Лекси прошла босонога и без икаквог ослонца. Сви су пребачени у болницу.
   Неколико недеља касније Анђела је изашла из болнице. Таман на време да присуствује додели Медаље за храброст. А ко је добитник? Лекси, и то као најмлађи у историји.