Забавников ЗОО

ДА ЗАДРХТИШ ОД ДРХТУЉЕ

Невероватно је како неке рибе праве струју и постају праве мале електране

Од првог упознавања с електрицитетом до његове примене у техници било је потребно скоро две и по хиљаде година. Лекари су почели да га примењују знатно раније мада нису имали појма о електрицитету. Многи истакнути лекари Римског царства, као што је, рецимо, био Клаудије Гален, лечили су људе струјом користећи живе електране, становнике морских дубина – рибе.
   У Средоземном мору, а и у другим морима Земљине кугле, живе прилично крупне рибе дрхтуље. Оне не јуре за пленом, не скачу на њега из заседе. Спокојно пливају у дубинама, али чим се у близини појави каква ситнија риба, рак или хоботница, почињу да се грче и за који тренутак неопрезна риба је мртва. Дрхтуља узима свој плен и без журбе наставља даље.

   Стари Римљани мислили су да ове чудновате рибе, пошто уоче плен, у воду испуштају неку отровну материју. Отров је деловао и на човека, и то кроз кожу, али за њега није био смртоносан. Додир рибе осећао се као удар, рука се невољно трзала. Отров дрхтуља Римљани су сматрали врло корисним леком, па су ове рибе ловили и чували у рибњацима.
   Тако се мислило пре две хиљаде година, а онда је, у 18. веку, одгонетнута тајна заиста чудесних риба дрхтуља. Опасне грабљивице показале су се као „жива електрана” која је у стању да изазове пражњење такве снаге да мале животиње у близини одмах страдају. Оно што су Римљани приписивали дејству отрова у ствари је био електрицитет. Касније се показало да постоји велики број електричних риба и да су неке од њих чак много опасније од дрхтуље.

Опасност из мочваре

   Електричне јегуље су ноћне животиње. У лов крећу тек пошто падне мрак. Снага њиховог електричног удара тако је велика да ошамути чак и крупне животиње док оне мање одмах угину. Јужноамерички Индијанци добро су познавали моћ тих опасних риба и нису се усуђивали да газом прелазе реке на местима где оне живе.
   Вест о чудовишној „електрани” до Европљана је дошла знатно касније. Убрзо по Колумбовом „открићу” Америке тамо су похрлили пустолови, сурови и похлепни на злато. Они су имали прилике да на себи осете снагу електричног пражњења тих риба.
   Још су ти први освајачи Америке – Шпанци – створили мит о богатој земљи Елдорадо изгубљеној у прашумама јужног копна, где су чак и плочници прекривени златом. У потрагу за загонетном земљом кретао је одред за одредом. Један је успео да продре у горњи ток Амазона. Неколико месеци пловили су уз реку пре него што су стигли до њених извора. Даље се по реци није могло пловити, па је група кренула кроз џунглу.
   На путу су им се испречиле непроходне мочваре препуне живог блата. Опасност је вребала на сваком кораку: огромни крокодили, отровне змије и удави, индијанска племена непријатељски расположена према бледоликим освајачима и облаци комараца који су заразили људе маларијом и другим болестима. Сваки метар пута требало је пробијати кроз густи зелени зид.
   Једног дана одред је избио на ивицу огромне мочваре. Било је сушно раздобље и мочвара је била готово пресушила. Само у даљини, под зрацима подневног сунца, светлуцале су заостале барице.
   Све је ишло добро док група није стигла до барица у средишту мочваре. Ту су Индијанци носачи одбили да уђу у воду. У њиховим очима видео се страх. Европљани нису могли да схвате чега се плаше јер су барице биле тако плитке да у њих нису могли да се сакрију ни крокодили ни дивовске анаконде, нити рибе пиране које су страх и трепет у неким јужноамеричким рекама.
   Један од Европљана закорачио је у воду не би ли дао пример преплашеним носачима. Али тек што је начинио неколико корака, пао је уз јаук као да га је неки снажан ударац оборио с ногу. Двојицу његових другова, који су пришли да му помогну, оборио је исти невидљиви противник.
   Тек после неколико часова њихови сапутници одважили су се да уђу у воду и из ње изнесу страдале другове. Сва тројица остали су живи, али нису били у стању да наставе пут. Жртвама невидљивог непријатеља ноге су биле парализоване. Тек предвече могли су поново да померају ноге, а после неколико дана коначно су оздравили. Сујеверан, њихов заповедник одлучио је да се врати назад.

И лековито

   Тако су први Европљани дознали за још једну подводну „електрану” која се налази у телу прилично крупне рибе – слатководне електричне јегуље. Те рибе дугачке су и до два метра и тешке од 15 до 20 килограма.
   На језику Индијанаца Томанака јегуље се називају арима, што значи „онај који одузима кретање”. Њихово месо, као и електрична пражњења, многа племена сматрају лековитим. Могуће је чак да је електролечење почело да се примењује у Америци знатно раније него у Европи, али тешко да ће се икад утврдити када се то тачно догодило.
   Најпознатије подводне „електране” су афрички сом, америчка јегуља и морска дрхтуља. Напон струје коју стварају афрички сомови достиже 400, а јегуље 600 волти (поређења ради, напон у електромрежи наших градова износи 220 волти). Притом снага електране једне јегуље износи 1.000 вати. Високи напон електричне струје потребан је јегуљи јер је слатка вода врло слаб проводник електрицитета. Струја нижег напона била би опасна само на веома малој удаљености. Напон који ствара морска дрхтуља знатно је мањи, не прелази 60 волти (морска вода је изванредан проводник), али зато јачина струје достиже 60 ампера.
   Око још неких риба може да се открије електрично поље. Оно је посебно велико код колоустих риба које не штеде енергију. Око главе колоусте рибе миноге – змијуљице, када плива, могу да се забележе електрични импулси напона од неколико стотина микроволти.
   А како је природа успела да створи ове живе електране?

Командно место

   Као основа за стварање моћних електрана код електричних риба послужили су мишићи и нервни завршеци, такозване завршне плочице које су се претвориле у плочице електричног органа. Електрични органи врло су велики: тежина износи од 25 до 33 одсто тежине рибе.
   Код јегуље они достижу 80 одсто дужине, а код сома покривају цело тело. Орган се састоји од огромног броја плочица сакупљених у стубиће. Све плочице у стубићима су редно повезане, а стубићи – паралелно.
   Скелетни мишићи, полазна тачка електричних органа, изазивају нервни импулс праћен електричним пражњењем. Када импулс доспе до нервних завршетака у мишићним ткивима, тамо се лучи посебна материја која изазива грчење мишићних ћелија, а то грчење прати настајање електричних пражњења. Стварајући електрични орган, природа је искористила завршне плочице и измењене мишићне ћелије лишивши их способности да се грче, али им је оставила способност произвођења електричног импулса.
   Механизам настајања електричног импулса у плочицама електричног органа ни по чему битнијем се не разликује од његове производње у нерву, завршној плочици или мишићном влакну. Чак и величина импулса – 150 миливолти – обична је за нервне и мишићне ћелије. Међутим, захваљујући томе што су код јегуље плочице сакупљене у стубиће од 6 до 10 хиљада, повезане у низу, укупни напон може достићи и 600 волти. Дрхтуља у стубићу нема много плочица, не више од 1.000, али стубића повезаних паралелно има око 200, те зато напон струје није велики, а јачина је знатна.
   Да би се управљало таквим сложено грађеним организмом, требало је створити командно место. Стога се код електричних риба појавио посебан одељак мозга – електрични делови и овална језгра у продуженој мождини. Овална језгра врховно су командно место које доноси одлуке о примени оружја и издаје наређење електричним деловима. Тамо се обавља најсложенији рад на координацији електричног пражњења. Јер, да би електрично пражњење достигло највећу снагу, све плочице треба да буду наелектрисане истовремено.
   Иначе, у животу риба електрицитет обавља далеко разноврсније послове него код осталих животиња код којих се струја ствара у крупним мишићима, у срцу и оним мишићима који омогућавају кретање.

Број: 3467 2018.
Аутор: Р. Ј.