ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ЧЕГРТАЉКА НАПАДА ДВАПУТ

Ништа није наговештавало опасност. Све док нешто није севнуло, док жена није осетила бол. Потом, још један...

Крај још једне радне недеље четрдесетогодишња Лора Џеферсон из Лос Анђелеса решила је да прослави шетњом по околини. Није то било ништа неуобичајено за њу, макар два пута седмично ишла је у парк Френклин Кенјон. Ова оаза на 605 хектара налази се између Лос Анђелеса и планина Санта Моника. А Лори је баш то требало. Тишина, неколико сати мира, колико да напуни батерије. Ни тог 20. априла прошле године није било другачије.
    Око пет поподне изашла је из аутомобила на ободу парка. Обрадовала се када је схватила да нема људи. Тек понеки шетач промакне, углавном у супротном правцу. Још није почела гужва, људи су углавном на послу. Упутила се добро јој знаном стазом. Два километра даље чекају је литице. Волела је то место, тешко да би ико забасао тамо.

Ишла је полако, ногу пред ногу. Потом је мало убрзала. Да стигне до клисуре, па ће да се одмори. Повремено би скренула са стазе и пошла кроз жбуње, колико да разбије једноличност предела. Да се шетња макар мало разликује од оне по асфалту. Није очекивала никакве непријатности. Па прошла је туда стотинама пута раније, шта лоше може да се догоди? Неколико огреботина по ногама, али то није ништа у поређењу са задовољством.
   Баш у том пробијању кроз жбуње учинило јој се да је крајичком ока нешто видела. То нешто било је толико брзо да није схватила о чему се ради. Само је осетила бол у нози. Зглоб.
    У први мах помислила је да је згазила на неки камен и уганула ногу. Секунд касније, видела је змију. Удаљавала се. Чула је чегртање. Звечарка. Али, зар не би требало да се огласи пре напада, да упозори уљеза? Ова је одмах напала. И то два пута. У року од неколико секунди, зуби змије су се зарили у Лорин скочни зглоб. Док је змија гмизала на безбедно, несрећна жена већ је почела да осећа последице уједа. Вид јој се мутио, ноге као да су се претвориле у желатин. А на све то, обузимала ју је паника.
   За тренутак је стала. Панику је заменио бес. Псовала је на сав глас. Зашто није пошла у опреми која би макар мало ублажила ујед? Дугачке панталоне и дубоке ципеле вероватно би издржале напад. Али, то није подручје на коме су змије стална опасност. Испоставило се да су се све коцкице сложиле баш како не треба. Температура изнад двадесет и пет степени, касно поподне, време када су змије и њихов плен најживљи. А још је и пролеће, готово време парења, па су знатно узбуђеније него иначе. Не мора човек да их згази да би напале. Довољно је да се нађе у близини. Лора се управо уверила у то.
   Прошло је неколико минута од уједа. Лора, иначе ситније грађе, управо је схватала како тело реагује на отрове који јурцају кроз крвоток. Адреналин ју је држао, па није осећала бол. То долази касније. Сада је само страх ту. Огроман страх. И отров, који ради врло брзо.

А деловао је као по примеру из уџбеника. Ткиво око убода почело је да отиче. Особине отрова да разара ткиво близу ране сваког минута се појачавају. Ако повређени има среће, довољно је снажан, тело се сâмо бори. Лора је није имала. Ујела ју је једна од две подврсте звечарке која, поред уобичајеног отрова, убризгава много опаснији нервни отров. Онај који брзо прекида сигнале из мозга ка плућима. Гушење је неизбежно. Лора је имала сасвим мало времена да нађе било какву помоћ. А нико није знао где се налази, никоме није јавила где иде. Проћи ће сати пре него што се неко запита где је. Тек сутрадан ће да крену у потрагу. А када је нађу, биће одавно мртва.
   Бауљала је ка излазу из парка. Покушала је да трчи, али је то само убрзало рад срца и деловање отрова. Срушила се после свега неколико корака. Тада се сетила да у џепу има мобилни телефон. Прсти су дрхтали док је убадала бројеве. Једва да је разазнавала екран. Покушавала је, изнова и изнова. Иако у близини великог града, телефон није био у мрежи. Околне литице блокирале су сигнал. Од користи таман колико и цигла.
   Вратила је справицу у џеп. Сузе су саме ишле. Зар да сконча на обичној шетњи? Неће тако лако да се преда. Некако се осовила на ноге. Корак, па стане. Сада је већ и бол почео да се разлива по телу. Мишићи на ногама су горели, отров је деловао. А што је најгоре, та ватра се ширила нагоре.

Више је бауљала по стази него што је ходала. Направила би корак или два, па се срушила у прашину. Вукла се на рукама, метар по метар. Осећала се као да је прешла километре, а у питању је било једва неколико стотина метара. Када није могла ни на руке да се ослони, гребала је. Нокти су убрзо попуцали, али то је било ништа у поређењу с болом који је долазио одоздо. Сопственим ногама више није заповедала. Рукама још колико-толико. Зато је наставила да се вуче. Крв је шикљала из рана на шакама, уместо ноктију видело се живо месо. Сваких минут или два глава би јој клонула.
   Борила се колико год  је могла. Желела је да заурла, али је из грла излазио слабашан звук. Повремено би зајечала. Бол је постајао неиздржив. Препустила се. Да макар смрт стигне брзо, да прекине то мучење. Најгоре је што је и сама у том бунилу била свесна да ће потрајати. Вероватно ће проћи сати пре него што све буде готово. Може само да легне, чека и нада се брзој смрти.

Убунилу, као да је нешто чула. Вероватно јој се привиђа, почела су и привиђења. Придигла је главу, погледала око себе. Нигде никог. То је то, привиђење, вероватно је и смрт близу. Све теже дише. Бол јој раздире сваку ћелију у телу. Као да се распада. Није знала да смрт толико боли.
   Опет је зачула гласове. Није отварала очи. Нека се већ једном све заврши. Поново гласови. Сада је и неке руке дрмусају. Јечала је. Изгледа да не сања. На једвите јаде је отворила очи. Поред су били мушкарац и жена, престрављени. Успела је да прозбори:
   – Змија!
   Тада је утонула у црнило. Бол је коначно уминуо. Онесвестила се.
   Пробудила се у амбулантним колима. Болничари су покушавали да јој дају противотров. Ткиво је већ почело да одумире. Две дозе нису помогле. Срећа, па је болница била удаљена тек неколико километара.
   Тек тамо могла је да добије праву помоћ. Токсиколози су схватили шта се десило, па су применили праве противотрове. Следеће три недеље провела је на интензивној нези. Покушавала је да заборави све, али једноставно није могла. А томе није помагао ни уређај за дисање. Његово шиштање неодољиво је подсећало на змију.