Записи једног брђанина

БУДА И ПОКВАРЕНА СВИЊЕТИНА

Ако је Буда почео да се приказује у људском обличју тек када је Александар Велики стигао у Индију, да ли се ту, можда, ради о једној те истој личности!?

Кажу да је Буда умро тако што се отровао поквареном свињетином у колиби неког сиротана код кога је заноћио. Сиромашни сељак понудио га је вечером и Буда је осетио да је месо покварено, али га је, ипак, јео да домаћина не би одбио и тако увредио.

Ова прича поставља незгодна питања. Као, рецимо ово: ако је Буда био толико моћан да је потпуно овладао својим духом и телом, самим тим и стомаком, како се онда отровао свињетином? И ко је, уопште, био Буда, тај загонетни човек? Да ли је то био – Александар Велики!? На први поглед ово звучи невероватно, али пођимо редом.

Одмах треба рећи да је Буда почео да се приказује у људском обличју тек пошто је Александар Велики из Македоније стигао у Индију. Александра су у Индији звали Иксандар, а званично, Будино прво име било је Сидарта и он је, такође, био краљевић. Баш као и Александар. Затим, Александар је имао перчин замотан наврх темена, а тако се приказује и Буда на најстаријим киповима какав је, рецимо, онај на Цејлону. На његовој античкој одећи која покрива Будино атлетско тело ратника чак су и ознаке римског, то јест, македонског војсковође. Па и те ситне локнице на Будиној фризури античко су обележје. И, најзад, сама та прича да се Буда отровао поквареном свињетином подсећа на причу да је Александар отрован кукутом сипаном у његов пехар са вином!?

А ко би то отровао Александра кукутом? Међу најсумњивијима је његов први учитељ – Аристотел! Он се, и те како, прибојавао Александровог повратка из Индије. Плутарх цитира једно Александрово писмо Аристотелу у коме га грдно прекорева што се продао Атињанима и у Атини отворио Лицеј у коме је знање продавао за новац. Сада ће њихова деца, писао је Александар, стећи наша тајна знања, а наша македонска деца остаће само говедари и ратници. Знајући за Александров гнев, Аристотел је, наводно, у мазгином копиту сакрио кукуту, онај отров који је и Сократ, осуђен на смрт, попио. Мазга са кукутом у копиту стигла је Путем свиле караваном који је, између осталог, носио и македонско вино за Александра.

У завери против Александра могли су да учествују и његови генерали којима је дојадило да прате Александра у његовим незајажљивим походима. А он је, стигавши до Ганга, намеравао да иде даље на исток све до обала Индијског океана. Е, сад, постоји и прича да су генерали отровали Александровог двојника и пехарника који се, гле, звао Јуд!? Тако да се у стакленом саркофагу, заливено медом, из Индије вратило Јудино тело, а да је Александар, разочаран издајом генерала, бацио мач у Ганг и да се, са индијским гимнософистима, повукао у Кашмир. Тамо је и постао – Буда! А реч „Буда” само на српском и на санскриту значи исто; онај који се пробудио, мисли се, духовно.

Прича да се Буда отровао свињетином постаје још тања када се зна да је Александар, по мајци, био трачког порекла. Трачка коњица била је и Александрова елитна војска на путу за Индију. Они су Александру спасли живот, бар, два-три пута, када се он залетао и остајао сам у јуришу на свом верном коњу Букефалу. Колико су трачки коњаници били верни Александру сведочи и Плутарх. Када је, наиме, Букефал умро, Александар је био толико очајан да је хтео да се жив сахрани поред свог коња. Тада су Трачани рекли да ће своје коње побити и да ће се и они, са њима, живи сахранити.

А Трачани су, и те како, јели овчетину начету црвима!? Вероватно је и Александар, касније, Буда јео заједно са Трачанима овчетину са црвима. Па и татар бифтек је специјалитет Трачана који су, много касније, преузели Татари.

Уосталом, татар бифтек се и данас у Италији зове карпачо, а то је зато што су Трачани живели око Карпата. Римски легионари су од Трачана и преузели обичај да живу говедину стављају на леђа коња, одмах испод седла, те су га јашући мрвили.

Овде се присећам прича како су у Мокри, али осталим сувопланинским селима, све до Карађорђа, моји преци носили перчине онакве какав је имао Буда! И да су јели овчетину са црвима. Тај трачански специјалитет остао је, додуше, у траговима све до наших дана. Наиме, тајна лесковачког роштиља је у томе што се он прави од – „цикнуте” овчетине! Наравно, не са црвима.

За видовданско славље у мом Видову имао сам, по обичају, овчетину. Овцу на пару. Питате се – шта је то? У казан се ставља раскомадана овца од, бар, седамдесет кила. Да буде лојава. Ставе се, наравно, и сви могући зачини да „убију” мирис овчетине. А онда се џаком казан затвори и та овца се кува четири до пет сати. Када буде скувана, месо са кости само отпада и неупућени гости мисле да се за трпезом служи јагњетина.

Наравно, уз овчетину спрема се и гулаш од шумских печурки и неизбежни пасуљ који је у Видову кувао чувени Неша из нишке „Куће чаја” а који је шест година кувао за калуђере у Хиландару. И, гле, градски гости навале на Нешин пасуљ и Цврцин гулаш, па ми тако остане подоста овчетине. За три дана овчетина почне да заудара пошто, јел' да, у Видову нема фрижидера, али уз Николино вино из Кавадараца и бели лук то, заиста, не смета. Петог дана појаве се и црвићи у овчетини, чиме су се сладили моји преци са трачким перчинима. И ако немате предрасуде, а имате јак стомак, то је сасвим укусно. Ето, зашто не верујем да се Буда, то јест, Александар отровао поквареном свињетином. Јер да би се из Македоније, уз бројне крваве битке, стигло до Индије, мора, заиста, да се има – јак стомак.