Параноја и како је стећи

БРИГА ИЛИ РАЗБИБРИГА

Од памтивека појединци свуда око себе виде непријатеља или какву невољу која им прети. Мада стручњаци то неповерење сврставају у озбиљну болест, неки подаци и нису за потцењивање...

То је баш за оно бр-брр-бррр, да ти се смрзну уши, заледи поглед а јуначко срце, са све коморама и њиховим предворјима, зграби пут под капут па докле издржи. Јер, није шала, тврдњу је написао и потписао Џон Бароу, угледни професор физике и математике на Универзитету Кембриџ. Дакле, човек коме вештичарење и сличне области људског (на)ума не спадају у опис посла. А тврдња, научно поткрепљена, гласи: „То што смо до данас успели да преживимо на нашој планети значи да смо имали луду срећу...”
   Што се среће тиче, сва је прилика да се овој тврдњи понајвећма радују, ваљда и самозадовољно смешкају, сви они – а нису претерана мањина – које су именовали још стари Грци, а потврдили нешто млађи Римљани. Реч је о параноицима, односно онима који пате од маније прогањања, хроничне душевне болести која се заснива на замисли  да су се сви заверили против њих. То је медицинско објашњење. Оно преносно, фигуративно значење, тиче се претеране неповерљивости и склоности да се свуда виде непријатељи.

   У тексту који следи – а за који су коришћени подаци из књижице „Приручник за параноике”, издање београдског „Досијеа”, прикупљача и приређивача Душана Мрђеновића – нудимо прегршт занимљивих примера на ползу оних који, прво, не верују сами себи, а онда, разумљиво, ни свету око себе. Можда им неверица малчице отупи или, ко зна, свом ешелону прибаве нове бојовнике.

Кафа у кифли

    Мада је зима поодавно затворила врата за собом, оно бр-брр-бррр никако да покупи своје прње. Скоро свакодневно мрмљамо и зебемо, и у ђурђевданско подне и у илинданско предвечерје, и то не без разлога. Јер, говоре подаци, српски посланици,  изабрани представници народа, пате од високог притиска, склони су вртоглавицама и благим несвестицама, а у поподневним часовима долази и до пада шећера у крви. И поред изузетно високих плата које могу да им обезбеде лечење и у најскупљим приватним клиникама, као и једног од најјевтинијих ресторана на Балкану (скупштински ресторан), у коме пад шећера може успешно да се (за)лечи, ризик за грађане Србије се не смањује: људи пред колапсом, с повишеним шећером и вртоглавицом, свакодневно доносе одлуке од животног значаја за нас и будућност наше деце.
   Будућност не бехари ни београдским Теразијама. Наиме, у броју 3 налази(ла) се прастара трафо-станица, а познато је да она после извесног времена почиње снажно да зрачи, што је опасност за све људе који живе и раде у њеној близини. Уз то, постоји могућност и да експлодира, што може да произведе учинак као када падне бомба. Због тога се више нигде у свету трафо-станице не постављају у близини кућа где људи живе.



   И још нешто везано за сам центар престоне нам вароши: од свих саобраћајних незгода које се догоде у Србији, 33 одсто (податак од пре неколико година) отпада на подручје Београда, а највише на сам центар града. А у Саву се, само на подручју Београда, излије 26–28 одвода канализације (старији податак) која се не пречишћава, а у целој Србији постоје постројења за пречишћавање само 6–7 одсто укупне количине отпадних вода. Од тих постројења већи део током године не ради. Мириси домаћинске Србије!
   Домаћински је, пак, слоган „Купујте домаће”. Познато је да за странце који се привремено налазе у неразвијеним земљама (а ми смо ту негде или нам се само тако чини) постоје кодирани подаци о куповини и коришћењу прехрамбених, фармацеутских и медицинских производа. Ништа необично ако се зна, а зна се, да једно предузеће може да производи и три категорије једног истог производа: прву за домаће тржиште, другу за извоз у друге развијене земље и треће за извоз у земље у развоју. Тако су, на пример, „кока-кола” и маргарини, произведени у Холандији и Немачкој а отпослати у земље у развоју, конзервирани емулгатором који изазива малигне болести, а на паковањима су означени симболом Е330. Ти производи иначе су забрањени за продају у земљама чланицама Организације за економску сарадњу и развој. Па, наздравље! Посебно ако у журби нисте стигли да попијете јутарњу кафу него сте узгред зграбили црну кифлу. Не секирајте се: у жељи да добију одговарајућу боју, тесту за црне кифле многи пекари додају соц од кафе.

Љуби, љуби, ал’ бактерије не губи

   Љубав је, како нас је уверавала Десанка Максимовић, можда, лепа само док се чека, али ако сачекамо да свеприсутни статистичари простру океане својих (научних) истраживања, многи ће се одлучити за ишчекивање Годоа. А ево и због чега.
   Уобичајено је да је пољубац, или би бар требало да је тако, најава најузвишенијег од свих осећања. Уосталом, око две недеље живота, у просеку, проводимо љубећи (се). Леп и крајње узбудљив податак, посебно ако узмемо у разматрање један други: само једним пољупцем размени се више од 278.000 бактерија, невидљивих сведока нежности, па ако се то помножи с горенаведеним недељама није чудо што бактерије не пате од „беле куге”.
   А према часопису „British Medical Journal”, особе које воде љубав два или више пута недељно имају 50 одсто више шанси да доживе дубоку старост од оних који то чине једном месечно. Колико би, онда, требало да живе лавови од којих се неки царски примерци паре и до 50 (и словима: педесет) пута на дан или, пак, свиње чији оргазам траје и до 30 минута. Извесно је само да мужјак богомољке то чини „три пута” у животу – први пут, последњи пут и никад више – и да није, онако обезглављен, у прилици да „набије рогове” дами која га је изабрала.
   А како стоји ствар с човечијим рогоњама?
   Вероватноћа да ће вас супруга или девојка, која је своју тамну косу обојила у плаву, преварити износи 65 одсто. Највећа je вероватноћа да ће вас супруга или девојка коначно оставити кад се (било да је плавокоса или црнокоса) офарба у риђе.
   А вероватноћа да ће страствена летња љубавна идила потрајати до зимског распуста износи само пет одсто. Пре тога вам је било потребно само пет минута да особу која вам се допала на плажи убедите да увече изађете заједно у дискотеку, кафић или на вечеру, па зато не згубиданишите „на морскоме плавом жалу”.
  
Да би проценила изглед мушкарца који је привлачи, жени је потребно осам секунди и прво гледа лице и рамена. За исту работу мушкарцу је довољно пет секунди, с тим што се његов поглед прво задржава на грудима и боковима.
    А да нисмо једини живи створови на овој планети који воде љубав из задовољства, сведоци су нам бонобо мајмуни и делфини. Ни њима у глави није само продужетак врсте.

Кревет никад није празан

   Многи од оних уплашених светом око себе склони су да поверују да је „моја кућица, моја слободица”. Да ли је то баш тако? Јер, наш дом је непрегледни расадник бактерија, бацила и других микроорганизама. Ако на њих не обраћамо пажњу, изазваћемо обољења од којих су нека изузетно опасна по живот. А ако кућу претерано чистимо, можемо да створимо стерилну окoлину у којој је наш одбрамбени механизам неприпремљен за суочавање с бацилима на које ће, сасвим сигурно, наићи на неком другом месту.
    Пођимо, прво, од тепиха. Кућни љубимци и (наше и гостинске) ципеле у дом нам уносе разне честице, као што су остаци пестицида са зелених површина, које толико утону у тепих да више не могу ни усисивачем да се покупе. С друге стране, влакна тепиха ломе се савијањем, па се том приликом штетне честице избацују у ваздух, одакле лако могу да дођу до дисајних путева. Уз то, у теписима бораве и бројне гриње.
   Кваке, прекидачи за светло и остале површине које често додирујемо рукама подлога су за различите вирусе и бактерије, од прехладе до салмонеле. Не верујмо претерано ни (чистој) постељини с обзиром на то да се у сваком кревету налази око 2.000.000 гриња које се хране ситним отпацима што у току спавања и превртања отпадају с наше коже. Ту су још и стенице које бораве у напрслинама дрвених дасака у кревету и које се хране нашом крвљу.
   Посебна прича је купатило, прави микрозоолошки врт јер се на чесми гнезди 50.000 бацила, на ручици тоалета исто толико, а на дасци клозетске шоље – 1.200. Опасност вреба и са четкице за зубе пошто, и после испирања хладном водом, пљувачка и крв остају на њеним длакама, а с њима и бактерије. Сасвим довољне да пренесу болести као што су жутица, грип и прехлада.
   Кухиња је савршено место за развој злогласне бактерије ешерихије коли. Њој погодује влажност у кухињи, а непочишћене ситне честице хране даће јој снагу док се не устреми на домаћина. А ту су и ћутљиви и стрпљиви бацили. На ручици фрижидера има их око 5.000, на дасци за месо 60.000, у кухињској крпи фантастичних 700.000.000...
   У „кућицу слободицу” поверовао је и један несрећни Румун из Клужа, па је „баксузног” петка, 13. у месецу, одлучио да никуд не излази, чак ни на посао. Исте вечери полиција је саопштила да је човек умро пошто га је у кухињи убола оса.
   И другима је „тринаестица дошла главе”. После чувене реченице коју је изговорио астронаут „Апола 13” Џек Свигерт: „Хјустоне, мислим да имамо проблем...”, дошло је до експлозије на летелици која је била 320.000 километара удаљена од Земље. „Аполо 13” узлетео је у 13 часова и 13 минута, с лансирне рампе 39 (3 x 13), а експлозија се догодила 13. априла...

Зоо-врт испод пазуха

   И кад помисли да се негде, драговољно, толико осамио да су му звезде прве комшије, човек никад није сам. Поуздано. Јер, три милиграма прљавштине – мртвих ћелија коже и делића влакана тканине – накупи се сваког дана у човечијем пупку. Уз то, више од 7.000.000 микроорганизама налази се на сваком квадратном центиметру у пределу испод његовог пазуха и они су најодговорнији за непријатан мирис зноја.
   Можда је управо зној неког од нас изменио путање многих астероида којима се допада наша планета. Рецимо, да је неким случајем астероид пречника 30 метара, који је у ноћи између 18. и 19. марта 2004. године пролетео 43.000 километара поред Земље, скренуо с путање, направио би кратер пречника 300 километара! Удар би био једнак експлозији мање нуклеарне бомбе и могао би да уништи читав један град и усмрти више стотина хиљада људи. Слично небеско тело ударило је 1908. године у Земљу на подручју Сибира (Тунгуска експлозија) и сравнило око 2.000 квадратних километара шуме.
   У протеклих пет година астрономи су, иначе, открили и препознали 660 тела која су се кретала у близини Земље и чији је пречник био већи од 1.000 метара. Занимљиво је и то да је већина ових тела опажена тек пошто је прошла поред нас. Утешно. А познати афоризам-вапај „Зауставите планету, хоћу да сиђем!” – који је, по свој прилици, својевремено изговорио Марк Твен – изгледа да ће бити услишен. Боље икад...
   Наиме, пре свега због деловања Месеца на океане, Земља стално успорава кретање. Трење које проузрокују милијарде тона воде дуж морских обала широм планете, придодаје око 1,5 секунду сваком дану током 100.000 година. Пошто је садашњи дан дуг 86.400 секунди, Земља ће се коначно зауставити кроз неких пет милијарди година. Да би остали своји, параноици ће вероватно сачекати да Земља поново крене да врти саму себе.

Број: 3459 2018.
Аутор: П. Милатовић