Старе борбе у новом веку

БЕЛИ ОРЛОВИ НАД БАРСЕЛОНОМ

На једном тренингу наших модерних витезова пред „Битку нација”, својеврсно светско првенство

Пре неколико недеља редакцији „Политикиног Забавника” јавио се Милан Недић, у име Удружења „Бели орлови”. Осврнуо се на текст о модерним витешким борбама, и питао  зашто не бисмо писали детаљније и о овдашњим витезовима. Сасвим довољно да одемо и видимо један њихов тренинг.
   Зграда БИГЗ-а у Београду, суботње поподне. Кишица, хладно, испред чека брадоња навучене капуљаче. Пењемо се до шестог спрата, а још у ходнику чује се неки звекет. Иза затворених врата, наравно.
   А кад су дотичне двери отворене, иза једна просторија, повелика, потпуно празна. Неколико младића вежба, под будним оком очигледно искуснијег сабрата. Иза, још једна просторија. По зидовима обешени оклопи, оружје. Све мач до секире, па поред тога самострел. Копља и хелебарде. Све тачне реплике историјског оружја. Неколицина њих очигледно се спрема, навлачи на себе делове опреме, исте као она средњевековна. Верижњаче, делови оклопа, па преко свега тога кецеље и прегаче. Овај новинар упознаје Александра Урошевића. Он објашњава да је управо у току припрема за тренинг која, са свим тим оклопом и чудима, зна да потраје и пола сата. У оној првој просторији тренутно вежбају борци без оклопа, само радње с оружјем. Оклопници на ред долазе после.

Док су се они спремали, било је времена да се пропрати тај први тренинг. Инструктор, шта ли, објашњава младићима потезе. Насрћу на њега дрвеним мачевима, он с лакоћом одбија нападе. Толико лако, да неосетно и сам пређе у напад, па се „оштрица” дрвеног мача очас посла створи под нечијим грлом или на небрањеној страни. Чак и на таквом лаганом тренингу зној липти на све стране.
   На чуђење новинара, Александар се смеје и каже да то није ништа. Утом излази човек у пуној опреми, с верижњачом која му прекрива цело лице. Иако смо усред 2017. године, испред зграде тутњи трамвај, кад неко такав крене да вам прилази, тело ваљда нагонски реагује, па прође и понеки жмарац. За њим још неколико оклопника. Они с првог тренинга улазе у другу просторију, док главну заузимају витезови.


                                                                                  Опсада и одбрана Манасије, данас...

   Александар каже да ће да одраде лагани тренинг, управо се спремају за снимање серије о Немањићима, а ускоро им следује и одлазак у Барселону, на „Битку нација”. Реч је о светском првенству у витешким борбама. Одавде иде екипа од 16 бораца, а Александар је капитен. Иду о свом руву и круву, па је свака помоћ добродошла.
   Нема превише времена за причу, сви су спремни, па тренинг може да почне. Разрађују се тактике, два на два, три на два, тројица на једног. Како ко кога дохвати. Капитен објашњава да практично нема забрањених удараца, осим оних у гениталије које су, за сваки случај, под штитницима, и убода оружјем. Све остало долази у обзир.

Како год било, витезови се залећу један на другог. Није то нека брзина, ипак имају на себи по двадестак килограма опреме, али је прасак страшан, као на филму. Исто такво је и макљање. Борба. Пуца на све стране, замећу се двобоји. Ударац вежбовних мачева о кациге, све звони, штит о главу, мач о штит. Кад ни то не помогне, креће рвање и обарање. Противник остаје на земљи, „мртав”, док победник насрће на другог борца, да помогне пријатељу. Деси се и да се приликом гушања заглаве, делови оклопа једноставно уђу један у други, и тада се свира пауза. Или један успе да се отпетља, устане, док је онај други у том случају страдао. Нешто слично корњачи окренутој наопачке.
   Судија оглашава паузу, док борци мало дођу себи. А имају и од чега, пошто једва дишу, зној липти, иако је у згради прилично хладно. Довољно да се види како озбиљно схватају и тај лагани тренинг. Неки чак не могу да устану, једноставно седе уза зид.
   После кратке паузе, нова тура, нова гарнитура. Мењају се екипе, али не и ентузијазам. Опет ударци штитовима, оружјем. У једном тренутку једном борцу ивица противничког штита пролеће кроз визир кациге. Одмах се повлачи, скида шлем, а испод ока поприлична „шљива”. Нема везе, све је на месту, а модрице прођу. Настављају даље. Иако је тренинг, од силине удараца на све стране лете парчићи оклопа. При гушању један од витезова удара главом у зид. Иза њега остаје обијен креч и малтер. Рупа, малтене.
   Судија свира крај борбе. Сви задихани, али очигледно врло задовољни. Александар и другари објашњавају да су најдужу борбу имали 2015. године, против летонске екипе. Трајала је чак 14 минута, несмањеном снагом од почетка до краја. Биће да је прорадио српски инат, нема предаје.

Причају искуства с мечева и турнира. Повреда углавном нема, осим ако борац не схвата олако заштиту, па не стави пун оклоп. Деси се да од ударца страда вратни пршљен, али причају и о такозваном српском фер-плеју. Један од њих је током неке борбе видео да је противнику откривен врат. Пришао му је, вратио оклоп на место. И тек онда замахнуо да удари.
   Александар прича анегдоту из борбе с Италијанима. Потрајало је, а он с четрдесет килограма опреме на себи. Ушао је у клинч с такмацем, а искрено каже да се у ствари навалио на њега, да ухвати дах. Онда је чуо да и противник испод кациге тешко дише. Готов је! Наш борац се само одмакао неколико корака, и прстом почео да му показује онај универзални позив:
   –  Дођи, дођи!
   Италијан, очито престрашен и на ивици снаге, после неколико секунди био је на земљи.
   А онда су показали оно што зову најстрашнијим оружјем. Није мач, није секира. Најобичнији штит. Када тим удари, нема устајања. На доњој ивици штита исписана порука за противника: „Срећна нова година!”. То је последње што виде пре ударца.
   Анегдота и доживљаја има прегршт. Заиста, толики ентузијазам ретко се среће. Ускоро ће „Бели орлови” моћи да се виде и на Витез фесту на Калемегдану, 8. и 9. априла, и то не би ваљало пропустити. И „Забавник” ће бити тамо.  А онда им следује пут на „Битку нација”. Не сумњамо да ће се вратити овенчани славом.