У јеку Другог светског рата

АМЕРИКАНАЦ У ЦРВЕНОЈ АРМИЈИ

Невероватно ратно путешествије Џозефa Бајерлиja

Издржљивост, жеља за опстанком и мало среће помогли су Американцу Џозефу Бајерлију да преживи најтеже тренутке током Другог светског рата. Најпре искрцавање у Нормандији 1944. године, затим заточеништво у немачким логорима, бекство, па борбе на страни Црвене армије. У историју је ушао управо због тога што се његово искуство сматра првим званично забележеним случајем да је један Американац служио у војсци своје земље и СССР-а. И због тога је добио почасти и од једних и од других.
   Рођен је 1923. године у градићу Маскигон, Мичиген, као треће од седморо деце Вилијама и Елизабет Бајерли. Имао је шест година када је почела Велика депресија. Општи економски крах одразио се на породицу која је и пре имала скромна примања. Када је отац изгубио посао у фабрици, били су принуђени да се преселе код његових родитеља. Џозеф се више деценија касније присетио да му је једна од најранијих успомена из детињства стајање у реду испред народне кухиње. Није било веселих дана у то време.
    И поред бројних новчаних тешкоћа, Џозеф је успео да заврши средњу школу 1942. године. Пошто је био један од најдаровитијих бејзбол играча у својој генерацији, била му је додељена стипендија за студије на Универзитету Нотрдам, у Индијани, али ју је одбио. У јеку Другог светског рата веровао је да ће дати већи допринос ако оде у војску.
   Пријавио се на обуку за падобранце, када је надређеном морао да открије једну „ситницу”. Наиме, Џозеф од рођења није разликовао боје. Ако се узме у обзир да у транспортном авиону црвена и зелена светла дају знак падобранцима када треба да се припреме за скок, овај недостатак могао је да буде велика тешкоћа. Ипак, у тим временима сваки човек у борби значио је много, па нису хтели тек тако да га се одрекну. Наредник га је питао да ли је икада добио саобраћајну казну зато што је прошао кроз црвено светло. Када му је одговорио да није, овај му је рекао да не брине. Чим буде дошло време за искакање из авиона, остали ће, ако буде потребно, да га гурну. Тако је успешно завршио обуку и кренуо у Европу.
   Најпре је послат у Енглеску, у Рамсбери, где је учествовао у две операције испоручивања злата француском Покрету отпора. Затим је у јуну дошао Дан де. Борбени авион у ком је био са падобранском јединицом погођен је у близини нормандијске обале. Бајерли је био приморан да искочи. Завршио је на крову сеоске цркве, без тежих повреда. Веза с осталима била је изгубљена, али то га није спречило да сам истражи терен и, уз помоћ навигације, дође до места назначеног на мапи. Сам је поставио експлозив и срушио два моста, што је био задатак његове јединице.

Бекства из логора

   После три дана лутања по околини наишао је на добро скривено немачко митраљеско гнездо. Држали су га на нишану док се није предао. Када су га са осталим заробљеницима водили у логор, колону су почели да гађају савезнички авиони. Бајерли је задобио повреду од шрапнела. И поред тога, у општој пометњи успео је да искористи тренутак непажње стражара и побегне. Случај је хтео да само неколико сати касније наиђе на другу групу немачких војника. Због опирања хапшењу, одмах су видели да је пред њима човек који ће вероватно правити невоље. Тако је и било. Чим му се указала прва прилика, покушао је да побегне. Због тога су га преселили у други логор, где је одмах почео да кује планове да се дочепа слободе. Заједно с још неколицином затвореника успео је да се укрца у воз за који су мислили да иде у Пољску. Уместо тога, завршили су у Берлину.
   За то време, породици у САД стигао је телеграм да је Џозеф погинуо. Током задржавања у Берлину, мало је недостајало да заиста изгуби живот. Гестапо је био убеђен да Бајерли није обичан војник, већ шпијун који је дошао у град са неким тајним задатком. Зато су га  сваког дана сатима испитивали и батинали. Уосталом, као и остале са којима је делио судбину. Изгладњивање је била додатна мера. Ужасе које је доживео током десетак дана никада није могао да заборави:
   „Врло брзо смо сазнали да су све приче које смо чули о њима истините. Тукли су нас рукама, палицама, бичевали, скакали по нама, бацали по просторији. Сваки пут када бих помислио да не може горе, они су измишљали нове начине како да нас муче. Док не паднемо у несвест. Чим се повратимо, мучење би се наставило.”
   Како и поред свих покушаја нису успели да добију признање, Гестапо их је вратио у логор  за ратне заробљенике. Бајерлија су одатле селили још неколико пута. Последњи у ком је био затворен налазио се у близини пољског града Костшина на Одри. Ноћу је, заједно са осталима, слушао тенкове и артиљерију Црвене армије која је била све ближе. За Бајерлија је то био добар знак. Почетком јануара 1945. године одлучио је да прескочи затворску ограду. Поново се нашао на непознатом терену, али је знао да је овога пута помоћ близу.

Здравствујте, товаришчи!

   После неколико дана тумарања, пред њим су се појавили руски тенкови које је чуо током дугих ноћи у заточеништву. Као знак распознавања подигао је увис паклу америчких цигарета и узвикнуо једину руску реченицу коју је знао: „американский товарищ!” На Бајерлијево изненађење, прва му је пришла девојка у униформи, Александра Самушенко, командир тенковског батаљона, више пута одликована. Још више се изненадио када је видео да користе америчке тенкове „М4 шерман”.
   Мало им се обраћао на енглеском, мало уз помоћ пантомиме. На крају су се некако споразумели. Бајерли је успео да им објасни да је одбегли ратни заробљеник и да би им се радо придружио у борби. На крају крајева, борили су се против истог непријатеља. Већ током првих окршаја остали војници видели су да је искусан војник. Постављао је експлозив на места која је требало раскрчити и одлично је баратао митраљезом. Крајем јануара 1945. године стигли су до логора из којег је последњи пут побегао и ослободили неколико хиљада ратних заробљеника.
   Почетком фебруара, када су били све ближи Берлину, колону тенкова почели су да гађају немачки бомбардери. Овога пута Џозеф је добио теже повреде. Губио је свест због обилног крварења, али су га на време одвели до болнице пуне рањеника.
   До тада су се прошириле вести о странцу у руским редовима. Стигле су и до војног врха. У посету рањеницима једног дана дошао је важан гост. Био је то генерал Георгиј Жуков који је желео да причу чује од Американца. На крају је обећао да ће му помоћи да се врати кући. Обезбедили су му потребне документе како би отпутовао у Моску и отишао у америчку амбасаду.
   Током мукотрпног заробљеништва и сталних премештања из логора у логор, Џозеф је остао без идентификационих плочица које су амерички војници носили око врата. Касније се сазнало да су нађене на телу неког немачког војника. Због ових околности људи у амбасади најпре нису поверовали ко је и како је стигао до Москве. Осим тога, знали су да је породици послат телеграм са обавештењем да је убијен у борби. На крају је недоумица разрешена на основу отисака прстију.
   После кратког боравка у Москви, Бајри је кренуо на дуг пут до Америке. Једна од станица била је Италија где су му у болници извадили шрапнел из тела. У априлу 1945. године коначно се вратио у Маскигон. Мало је рећи да су чланови породице били у шоку када су га видели, јер су још оплакивали његову наводну погибију.
   Због повреда које је добио током рата отпуштен је из војске, уз почасти, 28. новембра 1945. године. Коначно је могао да оснује породицу и почне миран живот у родном граду. О искуствима у Европи често је причао деци и гостовао по школама широм земље.
   На обележавању 50 година од искрцавања Савезника у Нормандији, добио је одликовања и од руског и од америчког председника, Бориса Јељцина и Била Клинтона. Његова невероватна прича преточена је у САД у два романа, а 2010. године у Русији је направљена изложба у његову част, приказана у још неколико градова.
   Умро је у сну 12. Децембра 2004. године. Због ратних заслуга сахрањен је уз војне почасти на Националном гробљу у округу Арлингтон, Пенсилванија.