Звук различитости

AЛ’ ЈЕ ЈЕЗИК ПЕСМА ЧУДНОВАТА

Мој матерњи језик, немачки, људи често описују као тежак и застрашујући. Уживају у критиковању његових грлених гласова, дугих сложеница и синтаксе коју сматрају изузетно сложеном. Вероватно сте и ви видели снимак Баварца у народној ношњи који изговара низ немачких речи – али, уместо да их изговара „уобичајено”, он до апсурда наглашава тврде гласове. Пре неколико месеци учествовао сам у веома непријатној расправи на Фејсбуку о томе шта ико, забога, може да нађе привлачно у немачком језику. Убрзо сам се нашао у положају да браним свој матерњи језик – и још брже одустао пошто нико није био склон да промени своје ушанчено мишљење.
   Запитао сам се да ли ова осуда потиче од зависти према економској снази Немачке и њене превласти у Европи, или можда од сећања на љутит глас Адолфа Хитлера током његових говора. Таква реакција била би људска и потпуно разумљива. Али кад сам се додатно удубио у то питање открио сам да су овакве тврдње запањујуће дуговечне и често су укорењене дубоко у прошлости, много пре него што су на власт дошли националсоцијалисти. Према омиљеној анегдоти, владар Светог Римског царства Карло Пети изјавио је:
   „На шпанском се обраћам Богу, на италијанском женама, на француском мушкарцима а на немачком свом коњу”. Немачки језик ни тада се није нарочито уважавао  иако је свакако другачије звучао од овог данашњег.

Језици се описују као „пристојни”, „ужасни”, „крештави”, „одвратни”, чак се упоређују с главобољом. Хвале се као „делотворни”, „напредни” и „савремени”, или „пријатни” и „песнички”, или их оптужују да имају „превише самогласника” или да само звуче „чудно” – ма шта то значило. Извесни критичар чак је за један језик рекао да га „нервира”, што звучи прилично искрено, иако мало пристрасно. Други су отписивали одређен језик као „срамоту” или су се жалили да звучи као мешавина неколико потпуно различитих језика. Наравно, од оваквих описа до ксенофобичних или расистичких процена одређених језика и дијалеката мали је корак. Свако с имало маште може да наведе неколико примера.
   Шарл Нодје, мислилац француског романтизма, одушевљено је 1828. године  говорио о „сублимности” грчког језика за који је сматрао да је одјек „жубора Пенеја”. Сматрао је да се италијански котрља као „обрушавање водопада и трепет листова маслине”. У хладним земљама, објашњава он, речи су грубе и с мноштвом сугласника: Нодје је тврдио да нас „њихови тандрчући, груби звуци подсећају на шапутање дивљих потока, повијање јела под олујом, и буку стена које се обрушавају”. Чак и ако смо спремни да прихватимо полазиште да постоји веза између језика и његовог природног предела, питање остаје. Да ли је „тврдо” увек ружно, а „меко” нужно лепо? Да ли говорнике  језика који тврдо звуче аутоматски привлаче мекозвучни језици?
   Јасна је осетљивост ових питања, а клупко компликација изгледа као да не може да се распетља. Али, мада се мишљења разликују, може да се уочи неколико образаца. Колико ја могу да кажем, многи људи – не само многи Немци већ и многи Американци – сматрају да је најлепши језик италијански. Назални француски добија помешане оцене; неки сматрају да је складан и истанчан док другим ушима звучи помало укрућено. Они који мисле да треба да похвале енглески – то јест, они који су из Европе – додају готово истовремено с похвалом како, „наравно”, мисле на британски енглески, а нарочито онај од оксфордске врсте. Нажалост, заборављају да амерички енглески, нарочито онај којим се говори на Источној обали, може да изрази изванредни склад и, да, стил. (А ово мишљење, наравно, сасвим је објективно.) Ја тако мислим, нарочито када се сетим Боби (Барбара Ен) Батисте, незаборавне, најљупкије зрикаве бивше водитељке на „Си-Ен-Ену”. Било је задовољство слушати је чак и када је читала ужасне вести из првог Заливског рата.

У сваком случају, сваки језик можете да упропастите. Све зависи од тога ко је говорник и како говори – од брзине, ритма и тона. Неки људи, кад отворе уста, звуче као да вичу. Зар онда није мало надмено тврђење да је један језик леп а други ружан? Зар лепота није потпуно субјективна? Осим тога, ко уопште и зна сваки језик и може да дâ овакав коначан суд? Изгледа да Јапанци – да узмемо само један пример незападњачке културе – ствар виде потпуно другачије. Мој пријатељ, професор у Токију, објаснио ми је да Јапанци, уопште узев, мисле да је њихов матерњи језик најлепши, али имају и високо мишљење о француском и полинежанском.



   Захваљујући компликованим грленим звуцима који звуче као искашљавање, швајцарски немачки може да буде прилично тежак за учење. Као неко ко је одрастао говорећи стандардни немачки, за то нисам имао ни мало шансе. Као што назив и каже, то јесте немачки дијалект, али то не значи да сам увек успешан у хватању смисла онога што је речено. Чињеница да је то облик немачког – који бих ја, подразумева се, морао да разумем – вероватно има улогу у мојој (негативној) осећајној реакцији на њега. На срећу, Швајцарци које ја познајем такође говоре и стандардни немачки, а швајцарске новине пишу се на језику потпуно разумљивом читаоцима у Немачкој.
   У такмичењу за мис језика дански, кинески и арапски обично су на крају табеле. Као неко ко није језикословац и не мора да се забрињава за свој научни углед – бар не онај у струци – отворено признајем да не могу да осетим топлину према данском, нарочито када се упореди с норвешким или, још боље, невероватно музикалним шведским. Али онда се напрегнем и призовем у свест чињеницу да неки људи виде лепоту управо тамо где је други не виде. Да искористим аналогију с музиком, разговор о језицима који се води на овакав начин наликује на покушај поређења Вивалдија и Шостаковича.

Ако одлучимо да озбиљније истражимо тајну неког језика, можемо да га раставимо на саставне чиниоце како бисмо одредили низ самогласника и сугласника као и логику која стоји иза овог низа. Да ли би могла да постоји математичка формула која би нам омогућила да утврдимо естетску вредност неког језика, или чак да заувек ухватимо његову фоно-акустичну надмоћ? Да ли однос сугласника и самогласника даје кључ (и да ли језици с мноштвом самогласника звуче боље)? Да ли су заиста само звуци оно што се рачуна, без обзира на смисао и уверљивост израза или, ако пођемо корак даље, без обзира на културолошки смисао језика? Неки људи покушали су да утврде правила за процењивање језика, али су упали у двоумицу: с обзиром на то да треба да утврде одређена мерила како би оценили своје налазе, они никад не могу да избегну сопствени културни миље. Један од примера је Роберт Берд, који се усудио да напише књигу „Стотину најлепших речи у енглеском језику” (укључујући, што можда не изненађује, „љубав”, „уверљивост” и „сјај”. За Берда „лепи” звуци су „пријатни”: како објашњава, „меки звуци доживљавају се као лепши од оних тврдих”. Али, ако једете само сладолед од ваниле, то може да постане досадно, зар не? Да ли само „хармоничан” језик може да буде леп? Шта није у реду с насилничким говорењем? Неки људи могу да изговоре веома лепе ствари иако морају да користе грубе гласове. Ко стварно жели непрекидну романтику без трунке кримића, повремено?

Зар оцена лепоте и ружноће, уопште узев, не зависи од наших личних искустава с људима који говоре тим језиком, и сећања која та искуства дозивају? Бразилски португалски сматра се нарочито меким и мелодичним – и надахњује помисли на босанову и Копакабану. Шпански призива фламенко, борбу с биковима и – можда – нарочито привлачне људе, а италијански призива у ум величанствену архитектуру и укусну храну, вино и, да... мафију. Наравно да су све то клишеи, али они и даље играју улогу у нашем опажању и ми напросто не можемо да их занемаримо.

Чак и пре него што сам почео да истражујем ову тему знао сам да од поузданог лингвисте никада нећу добити естетску оцену одређених језика. Ни један угледни научник неће се изјаснити у корист неких језика а не других. Са тачке гледишта језикословца сваки језик напросто испуњава своју сврху: он омогућава припадницима одређеног културног простора да се међусобно споразумевају. Да ли ниво наше упознатости с неким језиком боји и наше мишљење о њему? Када сам поставио ово питање Гају Дојчеру, израелском лингвисти и писцу књиге „Иза језичког огледала: зашто светови изгледају другачије на другим језицима”, дао ми је следећи одговор:
   „Неки гласови јављају се у готово свим језицима (м, б, г, д) док су други ређи и јављају се у мањем броју језика (на пример, шведско сј, немачко/холандско х/г, као у Buch, енглеско th). Ако један језик има гласове који су ређи, у већој је опасности да звучи мање пријатно говорницима других језика којима ови гласови нису познати. (Исто може да се каже и за ређе гласовне комбинације, попут низа сугласника. Размотрите lbtsv у selbstverständlich, немачкој речи за ’саморазумљиво’). Италијански, на пример, има веома мало (ако их уопште и има) гласова које не деле и други европски језици, и мало сугласничких група, и већина га сматра ’лепим’ језиком. То можда није случајно. Наравно, свему томе много доприносе и културолошке предрасуде.”
   Једно је када неки језик познајете а сасвим друго када га знате. Али да ли неко може да сматра неки језик лепим само ако га зна? Да ли је нужно да прво посегнете за оним што је немачки филозоф Артур Шопенхауер назвао „духом страног језика” – да разумете како да мислите на другом језику, да утонете у њега? Према Шопенхауеру, они који не направе овај искорак никада неће моћи ништа друго до да „папагајски понављају”.
   Кад размишљам о сопственим искуствима, морам да признам да она поткрепљују Дојчерово објашњење. Пре три године, пре него што сам почео да учим турски, нисам имао никакво чврсто добро или лоше мишљење о њему. У сваком случају, није ми звучао нарочито лепо. А затим сам почео да разликујем звукове као речи или саставне делове. Штавише, схватио сам да је начин на који турски језик комбинује ове саставне делове да би произвео смисао коренито другачији од начина на који „раде” индоевропски језици. Пошто је говорење и разумевање турског захтевало извођење понешто менталних акробација, мој поглед на језик драматично се променио. Моје дубље поштовање према турском није текло само заједно са дубљим разумевањем људи и културе ове земље, већ сам почео да схватам и зашто Турци који уче немачки говоре управо на начин на који говоре. И наравно, мој осећајни став према турском обојио је понос због овладавања језиком, макар и до одређеног степена. Самим учењем турског језика бивао сам склонији да га сматрам лепшим.

На крају, лепота у језику само је један вид ствари. Нема разлога да не следите сопствене наклоности, али не може да шкоди да размислите ззбог чега један језик сматрате лепшим од другог. За разлику од свих поколења пре нас, ми можемо да се укључимо у безмало сваку телевизијску или радио-станицу на кугли земаљској са само неколико кликова мишем. Захваљујући овој огромној повластици можемо да слушамо звуке различитости и останемо у језику који нам се највише допада – или чак да уронимо у њега. Признајем, још нисам утврдио шта „није у реду” с немачким. Али радим на томе да останем кул до следећег пута кад неко то помене.

Бернд Брунер
(са енглеског превела Н. Мрђеновић)